Isterali su me iz kuće u Užičkoj i nisu dozvolili da prisustvujem popisu stvari posle Titove smrti, iako je to bilo moje pravo...
Titulu prve dame Jovanka Budisavljević Broz nosila je punih 28 godina, koliko je provela u braku sa doživotnim predsednikom Jugoslavije Josipom Brozom Titom.
Rođena je 7. decembra 1924. godine u malom mestu Pećani u Lici, kao drugo dete u porodici. Otac Mića i majka Milica odmalena su je vaspitavali strogo i sa posebnim osećajem za patriotizam. Zato je bilo očekivano da će nemačka okupacija Jugoslavije u Jovanki probuditi želju za odbranu svoje države, pa je već sa prvim pucnjima, bombama i stradanjima na ratištima odlučila da krene u rat. Bila je to odluka koja je iz temelja promenila njen život. Posle ranjavanja u prvoj liniji na frontu, kada ju je metak pogodio u nogu, Jovanka se brzo oporavila, ali sačekale su je nove nevolje. Godine 1943. razbolela se od tifusa, a samo nekoliko meseci potom poginuo joj je brat Maksim i preminuo otac. Josipa Broza prvi put je srela pred kraj rata, 1944, tokom Desanta na Drvaru, nakon čega su im se putevi razišli, barem na neko vreme.
Borba s partizanima
Kako je došlo do toga da mlada partizanka iz Like, odlikovana sa dva Ordena za hrabrost, kasnije postane žena komunističkog vođe - niko pouzdano ne zna. Hroničari iz tog vremena dugo su prepričavali verziju kako je Aleksandar Ranković kumovao tome da se Jovanka i Tito sretnu, i to neposredno. Odmah nakon rata tražio je da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu i među pet najboljih bila je i ona.
Postoji i druga verzija koja kaže da je Budisavljevićeva najpre radila kao higijeničarka u Titovoj rezidenciji, a da su postali bliski tek kada je počela da radi kod njega kao sekretarica posle smrti Titove supruge Davorjanke Paunović 1946. Malo je bilo onih koji su uopšte i znali da su njih dvoje više od saradnika, čak ni Brozovi ljudi iz najbližeg okruženja nisu pretpostavljali da je u vezi sa Jovankom. Mada su mogli da naslute da između njih nešto postoji, pogotovo posle Titove operacije žučne kese 1947, kada je Jovanka neprestano bdela nad njim, o čemu je kasnije opširno pričala.
Ta operacija nije prošla lako i jednostavno, u jednom trenutku došlo je i do ozbiljnih komplikacija. Tih dana bila sam stalno uz njega. Kad je počeo da se oporavlja, da bih mu skratila vreme, čitala sam mu naše najlepše epske pesme. Dosta sam ih i napamet znala. A onda sam mu recitovala stihove Alekse Šantića, Branka Radičevića... Njemu je to bilo nepoznato. Ponikao je i rastao u drugoj sredini. To naše nasleđe mnogo mu se svidelo. Imala sam utisak da me sluša s uživanjem - opisala je jednom.
Tajno venčanje
Prvi put su odlučili da se pojave u javnosti zajedno, i to kao muž i žena, 1952. godine. Tajno venčanje obavljeno je 15. aprila u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim svedokom. Svi svetski listovi pisali su o Maršalovoj supruzi kao o stasitoj i lepoj crnki sa dugom, bujnom kosom i krupnim očima. Otresita Ličanka kasnije će biti tema brojnih komentara i tvrdnji, neretko i zlonamernih, pre svega o mogućem uticaju na svog supruga u donošenju važnih državničkih odluka. Jedan od vodećih članova i ideologa jugoslovenskog komunističkog pokreta Milovan Đilas opisivao je da su odnosi sa Brozom bili izuzetno teški za nju. Navodno, Jovanka nije imala uticaj na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je uglavnom provodila brinući se o domu i suprugu.
Godine lepog života
Jovanki nije bilo lako da od devojke sa sela i partizanke postane uglađena dama, da se privikne na nove standarde u životu. Ali vredno je radila i uspela u tome. Bila je svojevrsna modna ikona tog vremena. O njenom odevanju brinula je Klara Rotšild, modni kreator iz Budimpešte, a pošto je imala neograničena sredstva za garderobu i sve druge lične potrebe, specijalno za nju nabavljani su najbolji i najskuplji materijali. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Jovanka se rado prisećala kao zlatnog doba u bračnim odnosima, ali i kao vremena napretka društva.
Razlika od 32 godine nije predstavljala nikakvu smetnju među nama. Naprotiv! Na dobar način pratili smo jedno drugo, posebno kada je reč o slobodnom vremenu: Tito igra bilijar, pa i ja to naučim uz njega. On ide u lov, odličan je strelac, ali i ja sam u ratu naučila da pucam. Odlazimo u ribolov, mene odlikuje veće strpljenje. Plivamo zajedno, ja bolje od njega. On s vrlo razvijenim osećajem za muziku, ja bez sluha. O politici da se i ne govori: on tako nadmoćan, ali ni ja nisam bila apolitična - pričala je Jovanka.
Progon i zarobljeništvo
Sreća i blagostanje sa Titom potrajali su do sredine sedamdesetih godina. Plašeći se da je Brozova snaga, a i život, na izmaku, te da bi Jovanka mogla to da iskoristi i aktivno se uključi u politiku da bi ga nasledila na tronu, maršalovi najbliži saradnici postarali su se da do toga ne dođe.
Stane Dolanc i Nikola Ljubičić nagovorili su Tita da pređe u Beli dvor pod izgovorom da mu supruga radi o glavi, a nju su praktično izolovali u rezidenciji u Užičkoj 15. U svojstvu Titove supruge, Jovanka se poslednji put u javnosti pojavila u junu 1977. na prijemu upriličenom za norveškog premijera. Nekoliko nedelja kasnije i zvanično je stavljena u kućni pritvor, da bi se sledeći put pojavila tek 8. maja 1980. na Brozovoj sahrani. Javnog obaveštenja o njenom utamničenju nije bilo, ali se tu i tamo moglo čuti kako je navodno uhvaćena u špijunaži radeći u korist Rusije.
- Oni su Titu pod vrat prislanjali pištolj i tražili da se razvede od mene, ali on na to nije pristao po cenu života. Bila sam smetnja Dolancu i Ljubičiću u nameri da preuzmu svu vlast u Jugoslaviji skrivajući se iza Tita. Govorili su: "Lako bismo mi sa Starim, ali sa Jovankom ne možemo da izađemo na kraj". Dolanc je hteo da me se pošto-poto reši jer sam znala da je bio član Hitlerjugenda i radio za nemačku tajnu službu - tvrdila je Jovanka.
Sve do svoje smrti, 20. oktobra 2013. godine, izbegavala je javnost i medije, iako je od 2006. imala lična dokumenta i mogla slobodno da se kreće. Ostala je dosledna tome da nema ni razlog ni povod da se nekome pravda i do kraja je o Titu imala samo lepe reči da kaže.
Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo, još više godina bila sam progonjena, mučena i zlostavljana. Isterali su me iz kuće u Užičkoj i nisu dozvolili da prisustvujem popisu stvari posle Titove smrti, iako je to bilo moje pravo. Nisu dozvolili ni sudu da kaže na šta imam pravo i šta mi pripada - rekla je Brozova udovica u poslednjoj ispovesti, posle 33 godine ćutanja.
