Glumac Berkaj Ateš objasnio je kako mu je Džengiz prvo bio zastrašujuć, a zatim da mu je upravo ta uloga i donela glumačku zrelost...
Mladi turski glumac Berkaj Ateš bio je veoma poznat ljubiteljima pozorišta, ali šira javnost ga je upoznala tek kad je u televizijskoj seriji "Majka" zaigrao sadistički nastrojenog egoistu Džengiza koji sistemtski šikanira osmogodišnju devojčicu, piše Lepa i srećna. Tu ulogu je odigrao tako savršeno da su ga mnogi poistovetili s likom, što mu je donelo brojne neprijatnosti pre svega na društvenim mrežama.
On kaže da nema nikakvih dodirnih tačaka s nesrećnim Džengizom, čiji problemi vuku korene iz detinjstva i maltretiranja koja je doživeo od očuha. Stvarajući lika, Berkaj se oslonio na mudru rečenicu koja je bila oksnica vaspitanja u njegovoj porodici:
Onaj ko ne dobije ljubav, ne može ni da je da, govorili su moji roditelji", objasnio je glumac u jednom intervjuu. "A Džengiz je zaista zastrašujući karakter. Nakon prvog čitanja scenarija odbio sam tu ulogu, naravno! No, režiser mi je objasno neke stvari i pojasnio lik, tako da sam, srećom, na kraju pristao. Jer ova uloga mi je donela glumačku zrelost."
Najteže mu je, otkriva, pala scena u kojoj od male Melek zahteva da stavi majčin ruž.
Uznemiravala me pomisao da to našoj malenoj koleginici Beren koja igra Melek može da stvori psihičke probleme, iako su na setu uz nju uvek bili pedagog i psiholog kako bi se takve stvari predupredile."
No, sad mu je drago što je ta scena snimljena:
U Turskoj je mnogo pedofila, postoji i problem devojčica koje udaju za mnogo starije muškarce. Scena s ružem je zapravo uzdrmala javnosti koja sada sve glasnije zahteva da se takve stvari sistemski sprečavaju. A ipak, meni je pala veoma teško", iskren je glumac.
Najčudniji komentar dobio je od jednog taksiste koji ga je prepoznao i kad se vožnja završila jednostavno prokomentarisao:
Ne verujem da ste zaista tako ljubazni."
Berkaj je, inače, zaista nežna, umetnička duša. Svoj privatni život drži daleko od oćiju javnosti, pa se jedino zna da je u srećnoj vezi s lepom koleginicom Fundom Erjigit. Inače već godinama živi na Velikom ostrvu u blizini Istanbula jer tamo, kaže, nema gužvi ni automobila.
Najveći san mu je da podigne šumu kojoj bi dao ime Šuma pisaca. U tom cilju sa pozorišnom grupom D 22 jednom mesečno održava recitale, a svaki je posvećen jednom piscu. Oni koji žele da ga čuju to moraju da plate – jednom sadnicom nekog drveta.
