Poznata glumica osvrnula se na trenutak koji je bio koban po nju.
Poznata po svojoj lepoti i umeću Milica Milša je vrlo brzo stekla zavidnu popularnost. Ipak životne obaveze i nekoliko velikih tragedija koje su usledile ometale su njenu karijeru.
Milica Milša i dalje zavodi: Glumica se javno obnažila, a onda su usledili komentari
Milica Milša je borbu za svoje zdravlje počela još u mladosti kada je dobila skoliozu zbog čega je morala da nosi mider napravljen od metalnih šipki kako bi mogla da stoji pravo.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Iako se oprobala kao manekenka, a trenirala je i košarku, njena jedina i istinska ljubav ipak je bila i ostala gluma.
Milica Milša: Moraću da živim s velikim bolom
Na četvrtoj godini akademije, sa 23 godine, postala je majka. Sinu je dala ime po svom ocu - Antonije, a iako ju je tadašnji partner napustio, a dolazak deteta na svet joj je promenio život, ni u jednom trenutku nije pomišljala da odustane. Uživala je u majčinstvu i svojoj profesiji sve do trenutka koji je potpuno promeni njen život.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Dok se vozila na proslavu trećeg rođendana svog sina doživela je saobraćajnu nesreću koja ju je na više od 40 dana vezala za krevet.
Doživeli smo saobraćajku kada smo išli na proslavu Antonijevog trećeg rođendana. Taksi je prošao kroz crveno, Antoniju nije bilo ništa, a ja sam sedela u taksiju, čekajući hitnu pomoć, i razmišljala šta se to dešava sa mnom jer noge sam osećala, ali nisam mogla da ih pomerim. Tad nije bilo mobilnih telefona, nisam mogla roditeljima da javim zašto kasnim… Udes je bio u centru grada, i srećom da se tu zatekla poznanica koja me je prepoznala, prišla i uzela Antonija. Samo sam uspela da joj ga predam i izgovorim ime restorana, u koji treba da ga odvede, kaže mojima šta se desilo… Imala sam nesnosne bolove, sekirala sam se za dete, razne su mi misli letele kroz glavu - ispričala je nekoliko godina nakon nesreće glumica.
Lepota koja ne jenjava: Milica Milša zaustavila vreme seksepilnom fotografijom
Karlične kosti su mi bile polomljene na četiri mesta. Iz bolnice sam izašla sa 48 kilograma, taj kostur nije znao da hoda, ponovo sam učila. Noge su mi bile kao u koze, svi mišići atrofirali. Trebalo je izdržati mesec i po dana bolova, nepokretnosti i nemogućnosti da budem s detetom. Smela sam samo ruke da pomeram. Nisam mogla da mrdnem, a kamoli da ustanem ili okrenem se. Narednih 40 dana bila sam nepomična u postelji, ležala ravno, kao daska za peglanje. Svakodnevno sam dobijala injekcije, a igle su bile veoma tupe. E, to se ne može opisati rečima, kakva je to muka bila…
