Fudbaler Milan Biševac i njegova supruga Ljiljana nakon deset godina bračnog života i dva divna naslednika, Relje i Aleksa, prve nedelje juna ove godine odlučili su da ljubav uveličaju i razmenom bračnih zaveta u crkvi Sveti Sava na Mokroj Gori. Za portal Glossy.rs govore o ovom bitnom danu i emocijama koje su ih obuzele.
Nakon decenije braka odlucili ste da se vencate i u crkvi. Zbog cega ste se tek sda odlucili na ovakvu odluku?
Milan: Ljiljana i ja od prvog dana, još kada smo se 3. novembru 2006. jedno drugom zakleli na večnu ljubav, znali smo da ćemo se bračne zavete izgovoriti i pred Bogom. Nije mi bilo presudno važno kada će se to dogoditi, jer kada nađete ženu svog života, a ja sam tu sreću imao, ne pada teško ako ovakav svečani trenutak čekate i pola svog života. Uvek nam je na prvom mestu bilo da imamo naš porodični mir i da delimo sve srećne ali i teške momente u životu. LJiljana je moj oslonac i moja jedina i najveća ljubav, od prvog dana kada sam je sreo zahvalan sam Bogu što je ovakvu ženu poslao u moj život. Sve odluke koje smo donosili, donosili smo zajedno. Tako je bilo i ovog puta. Ipak, neverovatnim spletom srećnih okolnosti, moram da priznam, inicijativa je ovog puta potekla od naših sinova Relje i Aleka. Iako ne žive u Srbiji dečake odgajamo u duhu pravoslavlja. Oni su učenici katoličke škole, u kojoj se veliki značaj pridaje veri i prošle godine poželeli su da se krste. Za Ljilju i mene, to je bilo dovoljno da istog trenutka budemo sigurni da je upravo to momenat koji smo čekali 10 godina, da naši sinovi dovoljno porastu da svi zajedno stanemo pred oltar.
Milan i Ljiljana Biševac: Rođeni smo jedno za drugo
Kako je izgledalo vaše crkveno vencanje?
Ljiljana: Jednom rečju mogla bih da opištem ono što smo toga dana imali - bajku! Domaćini u Drvengradu, na Mokroj Gori, potrudili su se da svaki trenutak našeg venčanja bude potpuno savršen. Iz apartmana u kom je u ovom etno naselju boravila Monika Beluči, crvenim tepihom posutim laticama božura, trojica najvažnijih muškaraca u mom životu, dopratila su me do oltara crkve Sveti Sava. Posle crkvenog obreda, kom su prisustvovali naši kumovi, rođaci i najbliži prijatelji, uz tradicionalna jela i akustičnu muziku u Drvengradu smo proslavili naš veliki dan. Slavlje, do ranih jutarnjih sati, nastavili smo u hotelu Mona, u kom nam je divnu atmosferu napravio sjajni Nebojša Vojvodić.
Kako ste se osecali tog dana?
Ljiljana: Taj dan, bio je poseban za nas. Možda tek sada, kada su se utisci i emocije slegli, mogu da kažem da sam se ja, zahvaljujući ljubavi i pažnji kojom me Milan nesebično obasipa, osećala kao prava princeza koja živi svoju bajku. Kada to kažem, ne mislim samo na taj dan, već na svaki dan mog života koji provodim uz Milana, Relju i Aleka.
Gde je bila ceremonija?
Porodično, već tradicionalno zime provodi na Zlatiboru. Prošle godine, prvi put smo bili u prilici da posetimo i Drvengrad. Kako smo u to vreme već uveliko planirali da se ove godine venčamo po drugi put, čim smo kročili u ovu oazu mira i spokojstva, znali smo da je crkva Svetog Save mesto koje smo tražili. Istog trenutka bila sam sigurna da baš na tom mestu želim da istom muškarcu po drugi put izgovorim "DA". Naš sveštenik, Ilija iz Beograda, predložio nam je da to bude na veliki pravoslavni praznik, svete Troice 4. juna i naša odluka je bila doneta.
Kako biste danas opisali vaš i Milanov brak?
Ljiljana: Znate, nije lako biti supruga uspešnog sportiste, to pored pregršt lepih momenata i velikih poneda, nosi i puno odricanja. Ipak, mi se i dan danas trudimo da jedno drugom pričinjavamo mala i velika zadovoljstva. Svakoga dana slavimo ljubav i sreću koju smo pronašli jedno u drugom. Trudimo se da svaki slobodan trenutak posvetimo jedno drugom. Volimo se kao prvog dana a kruna naše ljubavi su Relja i Alek. Jednostavno rečeno, mi smo srećna porodica.
