Dijana Đoković, majka Novaka Đokovića, prvi put je u javnosti ispričala detalje iz Novakovog života koje je malo do sada znao.
Dijana je u opširnom intervju za ''Blic'' isričala kroz šta je Novak prolazio kao mali, ali i šta je sve ona kao majka preživljavala zajedno sa njim. .
Dužnost ne smatraju decu za isključivo svoju svojinu, već da ih vaspitavaju malo za sebe, a dosta za društvo. Novak Doković je, bez preterivanja, član gotovo svake porodice u Srbiji. Zbog njegovih mečeva se ustaje rano, leže kasno, prave pauze na poslu, slavi, tuguje. Zbog njega su Srbi počeli da se razumeju u tenis. A kada obični ljudi reaguju burno kako na pobede tako i na poraze, ne smemo ni da zamislimo kako je Noletov put do uspeha popločan ne uvek ružama već i trnjem preživljavala žena koja ga je rodila. Redovi koji će uslediti govore o porodici, ljubavi, odricanju, podršci, pobedama i porazima. I ispričala ih je Dijana Doković.
- Ja sam najponosnija majka na svetu. Ali ne samo Novaka već i Marka i Đorđa. Ne odvajam ih, iako je Nole najuspešniji. To su moja tri dragulja. Jako sam ponosna na sve što je uradio u karijeri, ali sam pre svega ponosna na to što je postao dobar čovek. On je dobar je otac, sin, muž. Mislim da sve što radi, ne bi mogao bolje - započinje priču za ,,Blic" Dijana Doković i nastavlja:
- Odmah sam znala da je poseban. Kada se rodio, toliko je vikao, kao magare neko, da sam odmah znala da je moj. Izgledao je oduvek stariji nego njegovi vršnjaci. Na rodenju je izgledao kao beba od tri meseca. Imao je izrazite crte lica i kosu, znala sam da je poseban. I moj...
Novak Đoković potiče iz patrijarhalne porodice u kojoj su uvek roditelji zajednički odlučivali ko na prvi mah počinje priču za deci. Na pitanje ko je bio stroži, ona ili Srđan, Dijana se nasmejala.
- Oboje. Nekada on, nekada ja. Uvek smo od dece tražili pre svega da budu uspešni, dobri, lepo vaspitani, kulturni, da umeju da se jave na ulici. Psovanje nije dolazilo u obzir. Zaista smo u vaspitanju bili stroži i mislim da nismo pogrešili. Današnja deca nisu takva. Slušam roditelje koji kažu kako njihovo dete odlučuje samo. Ma kako možeš da dopustiš da dete od četiri, pet, deset ili petnaest godina samo odlučuje? Kada odraste, postane punoletno i kada ode od tvoje kuće, može, ali dok je pod mojom kapom, odlučujem ja.
Roditelji moraju da osluškuju potrebe deteta, da ga usmeravaju. Tako su Dijana i Srđan maksimalno bili posvećeni Novaku i pružili mu sve. Ali...
- Imali smo veliko poverenje u njega. Jelena Genčić nam je prva rekla da takav talenat nije videla još od Monike Seleš. Ali moj suprug je hteo da čuje još neka mišljenja. I sva su bila ista - svi su rekli da je Nole neverovatan talenat za tenis. Bilo mi je nerealno da može da bude broj jedan, ali kada je u juniorskoj konkurenciji počeo da osvaja turnire, pomislila sam da je moguće.
Period prvog rastanka sa Noletom i dan-danas Dijani izmami suze u očima.
- Kada je Novak napunio 12 godina, Jelena Genčić nam je kazala da ona više ne može da ga trenira. Da ju je prerastao. Sa 13 godina smo morali negde da ga pošaljemo. Najpre su nam govorili da ga vodimo u Ameriku, ali mi smo mislili: "Gde ceš tamo preko bare? Nema šanse, daleko je! Mali je!" Sva sreća pa je otišao kod Nikole Pilića u Nemačku. Mada i to je bilo teško, jer nismo imali pare, vize. Bile su sankcije. Nisam ga videla dva ili tri meseca kada je prvi put otišao. Činilo mi se kao da je neko deo mene otkinuo - priča Dijana sa Suzama u očima i zastaje kako se ne bi potpuno rasplakala.
- Posle se navikneš da on putuje, odlazi, a da ga majka dočekuje kod kuće! Imala sam Marka i Đoleta pa sam pazila na njih. Onda je otišao Marko, pa Đole, i na kraju smo ostali muž, pas i ja. Drago mi je što su njih trojica vezana i što se ta veza održala i danas.
A majka kao majka. Vezana je za svog prvenca.
- Čujemo se, naravno, ali ne onako kao nekada. Pre neki dan sam ga zvala jer me je interesovalo da čujem kakvo je stanje sa povredom i kako se oseća. Čuli smo se i dok je bio u Americi. Videla sam i ja kao i svi ostali preko televizije da se povredio. Nadam se da će da prođe to malo bezbolnije. Bio je u naletu, nije mu ovo trebalo. Ali... Zadesi te tako nešto kad se najmanje nadaš.
Dijana ističe da mnogo stvari uči od sina, ali kroz priču, setila se jednog razgovora koji su vodili sa jedanaestogodišnjim Novakom.
- Sa 11 godina se dvoumio da li da nastavi da se bavi tenisom ili ne. Razgovarali smo i na kraju on, onako samouvereno, kaže da hoće da nastavi da trenira. Mi smo mu rekli da ćemo biti uz njega i da ćemo mu pružiti sve što možemo. Tako je bilo. Ali klackalica je tada bila. Imao je probleme u školi - istakla je.
A onda je ispričala priču posle koje se može zaključiti da su ona i Srđan kao roditelji bili izuzetno hrabri.
- U školi nisu razumeli koliki je on talenat. On je od petog razreda išao vanredno u školu. I kada smo ga upisali u Sportsku gimnaziju, oni su nam kazali da ćemo da ga upropastimo, da ce ostati neuk i nepismen. Govorila sam im da ne brinu i da se to neće desiti, kao što i vidimo da nije, ali samo je trebalo da mu pomognu da završi. Bio je dva dana samo školi, ostalo vreme je provodio na turnirima. I dođe polugodište, zovu me iz škole i kažu mi da moram da dođem na disciplinsku komisiju. Ponesem isečke iz novina da pokažem šta je sve osvojio, gde je bio, šta je radio. Tako smo se isposvađali tamo, izašla sam razočarana i besna jer nisu imali razumevanja.
Nastavak na sledećoj strani...
