Ni to što joj sada koleginice otvoreno kažu da su joj oduvek zavidele na tim silnim glavnim ulogama i najlepšim kostimima šivenim samo za nju, kao i da su se grebale o aplauze i pažnju koje je ona dobijala - ne prima previše ozbiljno. Niti misli da je bilo posledica njene vladavine eks-Ju scenom.
- Ne, ne, nikada nisam osećala da mi neko zavidi. Ali, da, priznajem da sam imala veliku sreću. Što se uloga tiče, zaista nema razloga da mi se zavidi, naprotiv. Istovremeno, ne znam da li je ostalo išta za šta bih sada rekla: baš želim to da igram. Ali jesam ja zavidela Dari Džokić kad je dobila Mariju Stjuart. Ali bila je to bela zavist, radovala sam se njenom uspehu. Mojoj sreći kraja nije bilo. Zato sam ja odigrala nešto drugo. Ako je neko odigrao bajke, ja sam igrala basne. Od čaplje, pa konja, kravu, labuda, zmiju. Stvarno jednu neverovatnu menažeriju, čak i leš jedne gospođice. Igrala sam i muške uloge, i to dosta, pet-šest. Moglo mi se. Igrala sam i puno strankinja, čak i na jezicima koje nisam znala - rekla je Tanja, a na komentar njene koleginice Vesne Pećanac kako joj je, ipak, stalno zavidela na tim sjajnim kostimima koji su krojeni i šiveni baš za nju i baš po njenoj meri, kaže:
- Divni kostimografi Božana Jovanović, Mira Čohadžić, Angelina Atlagić pravili su kostime za mene. To su specijalni doživljaji. Gledam danas kako ljupke mlade žene kupuju Dolče i Gabane i Armanije i užasno mi je smešno pa mislim kako sam imala ogromnu sreću da veliki kostimografi prave za mene lično. I ja, posle toga, apsolutno nemam želja što se toga tiče. Ne može da me impresionira ništa što je pravljeno serijski jer su za mene lično od najboljih materijala pravljene najfantastičnije kreacije. Sada mogu da nosim i najlon kesu, apsolutno mi to ne znači ništa - rekla je glumica, koja je, povodom proslave 60 godina Ateljea 212, jedne večeri dočekala publiku i s njom razgovarala evocirajući uspomene na to divno pozorište.
Tanja Bošković iskreno o svemu: Plakala sam veoma često, bolela sam samu sebe!
- Tamo su stvari uvek bile veoma formalne, a meni je to manje odgovaralo. Volela sam Atelje zato što, na primer, Seka Sablić dođe posle neke premijere predstave koju ne igra i potpuno slobodno kaže šta o tome misli. Onda, isto tako fantastično, Renata Ulmanski dođe u bife posle premijere, da ne kažem koje, potapše me po ramenu i kaže: „Pa, dobro, može i tako!“. To su sve te odlične stvari u Ateljeu, koji nam zato i ovako dugo živi - rekla je Tanja, koja je imuna i na priče o svojoj lepoti i muškarcima koji su bili u njenoj blizini.
- U partnerskoj ljubavi imam slabo iskustva. Ja sam zaista zaljubljena u pozorište. Jednom kad sam prosila jednog od svojih momaka, odbio me je rečima da sam ja udata za pozorište i da i ne pokušavam da se udajem. Dobro sam ga shvatila i iz toga izvukla naravučenije. Nisam se mnogo ni petljala s tim. Celo svoje srce, svu svoju emocionalnost mogla sam da zaposlim u pozorištu i na filmu, i više mi ništa drugo nije bilo ni potrebno - ispričala je Tanja.
Puls
