Glumac Svetislav Bule Goncić (54) karijeru je započeo pre skoro pola veka kada ga je majka kao dečaka upisala na glumu. Prvu ulogu odigrao je sa deset godina u drami Branka Bauera Zimovanje u Jakobsfeldu, a stalni član Ateljea postao je pre trideset godina. Paralelno sa filmskim i pozorišnim hitovima snimao je i televiziske projekte, a trenutno njegov glas slušaju najmlađi jer je svoj glas pozajmio jednom od junaka crtanog filma Gospodin Pibodi i Šerman. U intervjuu za Story glumac se osvrće na svoje profesionalne početke, sazrevanje u samo predvečerje rata, nemilosrdno vreme koje je odnelo živote, ali i zadovoljstvu koje mu nudi skladan brak sa dramaturgom Gordanom i o odgajanju ćerki Isidore i Aleksandre.
Story: Zašto vas zovu Bule?
- Nema nekog posebnog razloga. Kao mali bio sam bucko, pa su me zvali Bule i tako je ostalo.
Story: A zašto ste izabrali glumu za svoju profesiju?
- Suviše sam rano počeo da bih o bilo čemu razmišljao. Majka me je 1967. – 1968. upisala na glumu kod Bate Miladinovića. Imao sam sreću što su me odatle birali za serije koje su sve do danas ostale popularne. Čini mi se da sam napunio i trideset pet godina, oženio se i svašta drugo radio dok sam se osvestio. Gluma je igra, a deci je to svojstveno. U toj grupi imali smo prilike da se igramo, ali na organizovan način koji je omogućavao da se uključimo i u ozbiljnije projekte.
Story: U Atelje 212, čiji ste i danas član, došli ste na poziv Mucija Draškovića. Na njegovom čelu tada je bila Mira Trailović, u kakvom vam je sećanju ostala čuvena upravnica?
- Dok je ona bila tu, ja sam bio klinac. Po onome što znamo, a i što sam u arhivi pronašao, u Ateljeu je još od osnivanja sve zavisilo od grupe ljudi koji su imali zajedničku viziju. Oni su birali glumce po određenom senzibilitetu i načinu razmišljanja. Bio sam veoma ponosan kada su me pozvali da budem deo toga. Mira je bila jaka i ozbiljna žena. Ona je tada bila u jednom posebnom statusu i mi nismo ni mogli, a ni imali s njom nešto mnogo da pričamo. Naši razgovori bili su veoma kratki. Jednom me je upitala: Čula sam da želite u Atelje? Ja joj potvrdno odgovorim, a ona nastavi: Samo je pitanje da li Atelje želi vas? Bilo je to ulivanje malo straha deci.
Story: Godinama kasnije i vi ste bili upravnik Pozorišta na Terazijama i to u jedno nezgodno vreme?
- Postao sam upravnik 1997. i posle tri godine otišao sam sa tog mesta jer sam se razboleo. Imao sam neke probleme sa stomakom i nisam radio. Mi imamo strukturalni format ustanove kulture koji funkcioniše po pravilima, uslovno rečeno, javnog preduzeća. Ta načela su formulisana još šezdesetih i taj sistem je zastareo. Danas imamo start up fakultete koji na potpuno nov način posmatraju dešavanja oko sebe. Sa malo dobre volje, dosta kvalitetnih mladih ljudi moglo bi se usmeriti u strateškom pravcu i na taj način omogućili bi pozorištu da i u budućnosti funkcioniše.
Story: Iz tog perioda ostala je upamćena konferencija za novinare tokom koje ste vozili čamac na sceni ispod koje se pojavilo jezero?
- Bilo je to vreme kada nije bilo para i plate su bile minorne. Ljudi su vozili tenkove, automobile, vespe, bicikle, autobuse, kamione, a ja sam jedini u istoriji Terazija vozio čamac. Da me unuci, kada dođu, ne bi prozivali i govorili kako deda laže, u knjizi Podzemni Beograd postoji slika koja je nastala u tom čamcu, u podzemnoj reci koja se javila na mestu današnjeg orkestarskog prostora. Bilo je to ogromno jezero. Mi smo se dosetili i svi su umirali od smeha, ali iako nije bilo sredstava, našao se neki dinar da se ponešto popravi. Nije bilo moguće da se rekonstruiše zgrada, ali kada se društvo malo stabilizovalo, pozorište je obnovljeno u punom sjaju.
Story: Kako vam se čini kulturna scena u Srbiji? Ima li mesta komentarima da je ona danas pala na najniže grane?
- Kada najveći deo građana srednjeg sloja, koji su naši najveći konzumenti, izgubi finansijsku i materijalnu sigurnost, gradivne elemente preko kojih potvrđujete socijalni status, onda se oni osećaju izgubljenim, a samim tim gube i kulturološki prostor u kome, tom refleksijom, potvrđuju sebe. Kroz tu refleksiju posmatram izjave da smo mi na niskim granama. Ako imamo stabilnu ekonomiju, onda sve ostalo možemo da nadograđujemo. Smatram da treba promeniti okolnosti u institucijama kulture, a s druge strane, da se ne lažemo, veliki umetnici nikada nisu zavisili od socijalnih okolnosti. Ne postoji taj pojedinac koji može da uništi kreativnost.
Story: Tokom pobune u vašem matičnom pozorištu, čini se da ste se držali po strani...
- Sklonio sam se iz te priče jer smatram da je to deo jednog većeg problema koji treba posmatrati analitički, a ne emotivno. U Ateljeu postoje problemi nastali zbog raspada jednog zastarelog sistema. Moramo da idemo u jedan novi format, što ne znači da ćemo biti drugačiji i da je to lako napraviti, ali imam dovoljno godina pa problem mogu da sagledam strukturalno i analitički. Mi smo iz jednog analognog vremena prešli u digitalno i o tome niko ne razmišlja, a to je ostavilo traga. Promenio se način razgovora, komunikacijski kodovi više nisu isti i nove generacije drugačije razmišljaju. Ne mogu da večno žalim za prošlošću i da je održavam plašeći se budućnosti.
Story: Jeste li ikad žalili za prošlim vremenima?
- Nisam imao vremena. Veoma rano postao sam svestan ovog stava i nisam dozvolio da izgubim makar jedan trenutak realnosti i ne živim svoj život. Uspomene su lepe i zato jesmo ljudi, imamo čega da se sećamo, to je fantastično. Ipak, ne želim da živim u prošlosti, to me ne zanima.
Story: Kako pamtite studentske dane. Neki tvrde da je klasa u kojoj ste bili zajedno sa Zoranom Cvijanovićem, Sonjom Savić, Žarkom Laušević i drugima jedna od najboljih...
- Bili smo dobra klasa, imali smo motiva, volje i sjajnog pedagoga Minju Dedića koji nam je nesebično davao sve alate i učio nas zanatu. Mislim da smo zbog tog odnosa i njegove želje dobili ono što je najvažnije, a to je onaj zanatski deo. Pomogao nam je da postanemo ljudi i to je predivno.
Story: Koliko su društvene okolnosti i dešavanja uoči devedesetih uticali na vas i vašu generaciju?
- Tokom prvih godina posle Akademije, svi smo lepo počeli da radimo. Laušević je bio veoma šarmantan i dobar glumac, ali sve je zadesila ta tragedija. Međutim, i ona je simbolično oslikavala vreme u kome smo živeli. Tada smo imala dvadeset i kusur godina i praktično bili smo spremni, ne mislim samo na glumce, već na čitavu tu generaciju, muzičke grupe EKV, Orgazam, da gradimo specifičnu estetiku od sedamdesetih naovamo. Mi smo najbolje godine proveli u međuprostoru i kad je sve to prošlo, ne samo rat, nego i posleratni period, već smo bili matori. Nismo preuzeli poluge i atribute društva u tom trenutku. Pitanje je šta bi bilo s ovom zemljom i gde bi sve otišlo u drugačijim okolnostima.
Story: Jeste li ostali u kontaktu sa Žarkom Lauševićem?
- Od tada je prošlo mnogo godina. Ta nesreća koja je zadesila njega, njegovu porodicu i druge porodice, ne može da se izbriše. Bili smo u kontaktu, a onda je on otišao u inostranstvo tako da se, verovatno, od tada nismo čuli telefonom. To je jedna tragedija koja se na neki način reflektuje kroz sve i arbitrirajući na tu temu, čovek ne može a da ne bude subjektivan.
Story: Ima li istine u tvrdnjama da odlazak Sonje Savić na simboličan način predstavlja i kraj jednog vremena?
- Sonja je ekstrem. Kad se setim te generacije, mnogo njih je otišlo i nažalost platilo cenu jednog vremena. Ne mogu da odvojim okolnosti u kojima smo živeli od tog osećaja koji je reflektovan i kroz film Oktobarfest, kroz autentične živote mojih prijatelja i ljudi koji više nisu s nama. Nisu to samo sebične, egoistične žrtve narkotika. Neki jesu, ali ovi ljudi koje sam znao bili su intelektualno dovoljno moćni da im tako nešto bude bekstvo od realnosti. Reč je o jakim kreativcima, među kojima je bila i Sonja, koji su osećali vreme i ono što ih je tada pritiskalo. To im je nanosilo duboke rane, što se dvadeset godina kasnije ispostavilo kao velika istina. Meni je teško da o tome govorim i igrom slučaja ostao sam živ, preživeo sam. Brzo se krećem...
Story: Da li je kuća na selu koju ste napravili, vaše mesto za predah?
- Od roditelja nasledio sam veštinu da nešto napravim i ja sam čovek od ruku. Ta kuća nalazi se u selu Miliva kod Despotovca i ona je nasleđe moje supruge, njena dedovina. Dugo godina je stajala, a onda smo rešili da je sredimo i tamo preselimo svoje letnje aktivnosti. Kao što znate, druženje je najvažniji deo života. Tamo smo upoznali sjajne ljude, to je naš mali izlet i komocija koju imamo. Srećni smo što smo je doveli do te namene, to je najbitnije od svega. Ne odvajam stvari u životu, sve je život. Ne razmišljam o konsekvencama, Nemam vremena da se time bavim, bolje je da živim.
Story: Motori su vaša velika strast ili sredstvo u borbi sa krizom srednjih godina?
- Ako tako rešavam krizu srednjih godina, onda to radim na dobar način, a drugi neka se zapitaju kako rešavaju svoje probleme. Prvi motor kupio mi je 1974. godine moj ludi otac. Ne znam odakle mu ideja koja je tako pogibeljna. Meni je to dobro išlo i nastavio sam da vozikam različite modele sve do devedesetih, a onda sam napravio malu pauzu. Bio je ovaj cirkus i na kraju sam se vratio toj ljubavi. Nisu Italijani ludi, jer kroz grad ne možete da prođete bez skutera, a za pravo zadovoljstvo i duži put imam veći motor kojim idem na proputovanja.
Story: Da li vožnja motora na duže relacije zahteva posebne fizičke pripreme?
- Ništa posebno, ali morate da imate snage jer treba upravljati jednim metalnim predmetom. Motor je specifičan, ne mogu da zamislim sebe bez njega. Imao sam prilike da obiđem pola Evrope, vratio mi je lepo vreme iz mladosti i osmeh na lice, kao i prijatelje. Ništa lepše od toga. Moja supruga se ne vozi, ali ima mnogo razumevanja. Motor je način razmišljanja, nije to samo vozilo, ima tu mnogo više od ovog što sam rekao.
Story: Jeste li nekada sarađivali sa suprugom koja je uspešan dramaturg?
- Jesmo, ali ne mnogo. Jednom smo sa Ivanom Ilićem i u režiji Juga Radivojevića postavili sajnsfikšn mjuzikl. Mi smo dugo zajedno, trideset godina, tako da u radu ništa ne predstavlja problem.
Story: Da li je teško tako dugo sačuvati brak?
- Jedni žive, a drugi se osveste tek kada shvate kako im je vreme prošlo i postanu nešto što do tada nisu bili. Stabilnost u izgradnji životne građevine ne dozvoljava mi da srušim nešto jer mi se pojavila iznenadna prilika za lakim loto dobitkom. To je van pameti. Strašno bi bilo neke stvari tek tako baciti, čovek mora da ima osećanje, ne samo formalno za tradiciju, prošlost, neophodno je da bude svjestan kako je deo jedne vertikale u kojoj su bili naši preci i u kojoj će biti naša deca.
Story: Kako doživljavate sebe kao muža?
- Mislim da mnogo više kompromisa pravi supruga prema meni, nego ja prema njoj. Ima više tolerancije i razumevanja. Život je jako kompleksan, nije crn i beo ili na nivou ja te volim/ne volim. On predstavlja traženje tankih i debelih linija koje se prepliću. Na kraju krajeva, to je sve što imamo, jedni druge i svoju porodicu. Nikada nismo želeli da potvrđujemo svoju ličnost i individualnost na račun onog drugog ili drugih.
Story: Čime se bavi vaša starija ćerka?
- Godinu dana studirala je PMF, ali onda se bez našeg uplitanja prebacila na pozorišnu režiju i mislim da je napravila dobar izbor. Vidim da ona svesno ide kroz svoj život, a kako će joj biti, samo od nje zavisi. Mislim da je ta vrsta svesti da deca žive svoj život, najveći poklon koji roditelj može da im da.
Story: A mlađa?
- Ona je još u gimnaziji, ide na solo pevanje, tu usmerava svoj talenat i na svoj način lepo ga razvija. Obe su veoma skromne.
Story: Nedavno ste učestvovali u sinhronizaciji crtanog filma Gospodin Pibodi i Šerman. Dali ste glas psu koji je usvojio dečaka.
- Crtani su metafore, puni su simbolike i alegorija. Volim da ih gledam i prija mi ta vrsta izraza, ne samo na filmu, već i u stripu. Do sada sam odgledao sve koji su kod nas došli. Ovaj film je duhovit i nosi jednu veoma poučnu dimenziju koja je predstavljena kroz igru.
Story: Spremate li još neki novi projekat?
- S jednom producentskom kućom snimio sam pilot-emisije koje bi uskoro trebalo da počne s emitovanjem na nekoj televiziji. Upućene su na običnog čoveka, družimo se sa ljudima u njihovim stanovima i pričamo o praktičnom životu.
Razgovarala: Moni Marković
