- Stan u najvećem vojvođanskom gradu kupili smo 2001, ali smo ga sve do ove godine renovirali. Odlučili smo se baš za tu lokaciju zato što je to prelepo, mirno urbano naselje, smešteno na istoj udaljenosti i od moje porodice u Zrenjaninu i od Sarine u Beogradu – počinje priču tridesetsedmogodišnji sportista, koji je imao velikih problema pri sređivanju doma u Srpskoj Atini.
- Zapravo, prvo smo želeli samo da iznajmimo stan, ali smo bili oduševljeni zgradom u centru Novog Sada i veličinom ovog prostora koji nas je izgledom i kvadraturom veoma podsetio na kuće u kakvima smo oboje odrasli. Postepeno smo krenuli sa uređenjem i naišli na mnogobrojne prepreke. Neki od izvođača radova su nas prevarili, pa sad vodimo sudski postupak. Prema njima sam zaista bio korektan, a nisam dobio ono što sam tražio - kvalitet
- Tako nam je, recimo, čovek koji je razvodio struju ostavio neizolovane kablove. Velikih problema imali smo i sa papirima za stan, jer svi traže da im se podmažu džepovi kako bi radili ono za šta su plaćeni. Mnogi ne mogu da veruju da se takve zakonske peripetije dešavaju reprezentativcu poput mene, a to nam se, nažalost, događa češće nego ostalima. Oduvek sam se borio za ovu zemlju i nikada nisam tražio ništa preko uslova koji su predviđeni za ostale građane – iskren je Vanja, koji je tek ovog proleća ušao u završene prostorije svog novog doma.
- Enterijer nam je sređivala arhitektica Lejla, izuzetno odgovorna žena koja je u delo sprovela sve što smo se sa njom dogovorili – priča domaćin.
- Ona je odmah prepoznala ono što želimo – nadovezuje se Sara.
– Naše ideje je pretvorila u crteže i napravila savršeno dizajniran prostor. Predložila nam je da u dnevnu sobu stavimo veliko ogledalo i tako doprinela da centralna soba vizuelno dobije na širini. Kada je sve bilo doterano, ušla sam unutra i ostala bez daha. Tada smo doneli odluku da je ubuduće angažujemo za sve što budemo pravili. Ona je do našeg useljenja držala celofane preko svih stvari, da se ne bi oštetile. Inače, najviše volim da sedim pored francuskog balkona, jer odatle dolazi dosta svetlosti i pruža se predivan pogled na okolinu. Kada bismo sada pravili kuću, zadržali bismo isti stil.
Bračni par se trudio da u njihovom porodičnom gnezdu sve bude podređeno Uni i Ini, čija soba se nalazi nedaleko od kutka u kome poznati par boravi sa prijateljima. Tu je i gostinska odaja u kojoj ponekad prespava i Vanjin brat Nikola sa suprugom Stašom, a Grbići su ponosni i što su sa susedima izgradili odličan odnos.
Vanja najviše voli da se relaksira u dnevnoj sobi, ispred televizora, ali ne gleda odbojku, već emisije o lovu i ribolovu.
- Odbojku gledam samo kada sam dovoljno koncentrisan. Često imam i obaveze van terena, pa se i sa rođenim bratom Nikolom retko viđam. Najčešće se družimo kada u Italiji igramo utakmicu jedan protiv drugog i tokom letnje pauze – otkriva Vanja.
- Ovo je salonski stan izgrađen 1936, koji smo u potpunosti preuredili, uveli smo i protivpožarno i protivprovalno obezbeđenje. U ovih dve stotine trinaest kvadrata sve je novo. Kada sa svoje tri lepotice dođem u Srbiju, nastaje haos, pošto dnevne aktivnosti obavljam na relaciji Novi Sad – Zrenjanin – Beograd.
- Voleli bismo da imamo i kuću, kao moj brat Nikola, čiji dom se nalazi u rezidencijalnoj zoni na Dedinju. Možda ćemo i u prestonici kupiti stan, jer je cena placeva previsoka, i to na Vračaru, pošto nam se taj deo grada veoma dopada. Moglo bi to za nas da bude dobro rešenje, kada završim sve profesionalne obaveze u inostranstvu.
- Mada, u Vojvodini imam mogućnost da idem i na pecanje i tako zadovoljim svoju neizmernu pecarošku strast. Često odlazim i u vikendicu na Tisi, koju sam dobio od Zrenjaninaca u ime uspeha na Olimpijadi 1996, ali i na Begej i kanal Dunav – Tisa – Dunav koji je zatrovan fenolom – ogorčeno ističe veliki odbojkaški majstor.
- Voleli bismo da dobijemo još dece, ali trenutno nas u tome sprečava životni tempo – iskrena je mlada mama. – Potajno želim dečaka, ali biće mi zaista svejedno ako u budućnosti Inu i Unu obradujemo i sa još jednom sekom. Oduvek sam se trudila da muža oslobodim klasičnih ženskih poslova oko dece i prepustim mu da uživa u igri sa njima, što bi, po mom mišljenju, trebalo da bude osnovna obaveza svih očeva. Vanja je i pored čestog odsustvovanja od kuće uspeo da uspostavi pravi kontakt sa našim devojčicama, pa ih sada uspavljuje brže od mene, što ranije nije bio slučaj. Inače, obe su prvo izgovorile reč tata, pa sam neka dvadeset četiri časa bila ljubomorna na njega – smeje se gospođa Grbić, koja se drugi put porodila pre nešto manje od godinu dana.
- Unu smo dobili 27. jula 2006. godine – priča presrećni tata.
- Uz ženu i dete tada sam bio samo pet dana – zbog profesionalnih obaveza morao sam da odem u Italiju. Sara se porodila u Beogradu, jer smo ovde imali pomoć nama dragih ljudi. Pošto smo došli u Srbiju vođenje njene trudnoće preuzeo je doktor Dejan Dimitrijević iz GAK- a Narodni front, koji ju je i porodio. Za razliku od Ine, koja je nakon rođenja u Moskvi dobila ime po jednoj tamošnjoj doktorki, mlađoj ćerki je kumovala moja supruga.
- Kao i u prvoj trudnoći, ni prilikom iščekivanja drugog deteta nismo želeli da saznamo pol bebe. Međutim, neposredno pre Ininog dolaska na svet, Sara je slučajno saznala da ćemo dobiti ćerku. Naime, sestre koje su joj radile ultrazvučni pregled glasno su prokomentarisale : Šta je ovo danas, sve ženska deca? Moja voljena je sve do porođaja održala zavet ćutanja, pa nisam znao hoćemo li dobiti dečaka ili devojčicu.
- I prošlog leta sam prisustvovao Sarinom porođaju i to je veličanstven osećaj koji nije moguće opisati rečima. Nakon toga, Sara i ja se nismo videli tri meseca, jer porodici zakonskih nisam mogao da omogućim preseljenje u Latinu.
Nikola Rumenić
Tekst je izašao u 96. broju magazina Story, 24. jula 2007. godine.
