- Ova predratna jevrejska zgrada sazidana još tridesetih godina prošlog veka, pod zaštitom je države i možda je jedina takva građevina koja ima svoje ograđeno dvorište sa trešnjom. Na svom trećem spratu krije najniže potkrovlje koje sam mogao da nađem u Beogradu. U trenutku kada sam birao stan, nisam imao nikakve planove u životu, pa sam možda zato i uspeo da nađem ono što sam želeo. Uostalom, Umberto Eko je lepo rekao da na kraju uvek svako dobije ono što najviše želi – priča Slavko koji je, inače, odrastao u centru Beograda, na mestu s kojeg se prostire jedan od najlepših pogleda na Savu i Dunav.
Nekoliko godina po napuštanju roditeljskog doma, voditelj je iskusio sve prednosti i mane podstanarskog života.
- Bilo je nečeg oslobađajućeg u tome što sam prelistavajući oglase znao kako mogu da živim bilo gde. Mnogo sam patio za krajem u kojem sam odrastao. Naša zgrada nalazila se na uglu Brankove i Pop Lukine ulice, pa iako još mislim da je to najbolji kraj na svetu, ovaj oko Bajlonijeve pijace može da mu parira. Iz mog roditeljskog doma pružao se neverovatan pogled na mostove i ceo Novi Beograd, koji je posebno fascinirao u kasno leto kada je sunce nad našim glavnim gradom pri zalasku bilo krupno i crveno kao nad savanom – evocira uspomene Slavko koji je u svojoj spavaćoj sobi stvorio idealno mesto za maštanje.
- Umesto da na ograničenom prostoru na nebu kroz krovni prozor vidim deo neke krošnje ili krov susedne zgrade koji bi me podsetili da sam na zemlji, kad legnem da spavam vidim najveće sazvežđe - Velikog medveda. Žao mi je što odavde ne vidim reku, ali zato Veliki medved ne može da uradi ništa a da ja to ne znam. Kad živiš u potkrovlju, ne može niko da te špijunira osim možda vanzemaljci, mada oni verovatno ne bi znali šta da rade sa slikama koje mogu da se vide u mom domu – duhovit je novinar koji je svaki kvadratni metar svog stana praktično iskoristio. 
- Odatle se vide krovovi Beograda koji su najlepši u zimu kada padne sneg. Ne znam da li uopšte ispod njih postoji još i jedan tavan u ovom kraju jer su svi pretvoreni u stanove. I moj dom je do 1972. godine bio tavan, a kada je na mene došao red da gospodarim ovom prostorom, potpuno sam ga renovirao u želji da svoj život počnem od nule. Jedini princip kojim sam se prilikom adaptacije stana rukovodio bio je korišćenje prirodnih materijala i boja, a polazna tačka za dalje radove bile su drvene grede kojih ima svuda po stanu. Od nekadašnje male sobe napravljen je garderober, a od spavaće dnevna soba. Iako je od ovog prostora mogao da se napravi jedan prostrani atelje, to mi se činilo nepraktičnim jer ne planiram da budem samac do kraja života. Smetalo mi je što sam kao podstanar uglavnom živeo po garsonjerama, pa mi se tek sada ostvario san da imam budžak, kako se to u našem narodu kaže, u koji mogu da bacam sve i da sredim kuću za čas posla – priča Slavko.
Retko šta je od nameštaja kupovao prilikom opremanja doma jer je većinu stvari napravio po posebnoj meri.
- U celom stanu ne postoji ni jedan jedini pravi ugao i zato sam zahvalan majstoru Jovi koji je uspeo da iskoristi sve te krivine i napravi kuhinju, plakar za jakne i cipelarnik u predsoblju, a najviše problema imao je kod garderobera. Ostalo je još da mi napravi biblioteku i okači slike, pa će stan biti kompletno sređen. Dok ženska ruka ne umeša svoje prste, smatram da ništa nije sređeno i na moje veliko zadovoljstvo, u mom stanu ipak ima detalja koji nisu samo moje delo – zagonetno kaže Beleslin.
Topli tonovi i prirodni materijali nameštaja čine da se voditelj i njemu drage osobe koje poziva u goste ovde osećaju prijatno.
- Prilikom kupovine stvari, rukovodio sam se srcem. Osim pisaće mašine, u stanu nema nijednog starog predmeta. To je jedina stvar koju sam poneo iz roditeljskog doma, a nekada je ova stara olimpija pripadala mom dedi Slavku. Na njoj sam počeo da pišem i nisam je se odrekao ni u eri kompjutera. Nedavno sam je očistio, promenio trake, napisao nekoliko redova i oduševio se kada sam ustanovio da još radi. I ostali detalji nose neku simboliku. Mali papirni avion koji stoji zaboden u jednu od gredica, slučajno se tu zaustavio kada sam ga bacio. Kako je veoma mala verovatnoća da se to desi, nisam hteo da ga sklonim i tako diram sudbinu. Ništa nije slučajno, baš kao ni titula mister lapsus za koju sam dobio diplomu pre šest godina dok sam na BK televiziji vodio Budilnik. Naučio sam lekciju da nas neko uvek sluša ili gleda. Takođe, tu su i piramide koje sam, pre nego što sam počeo da uređujem i vodim Piramidu, doneo iz Egipta i ne sluteći da će mi kao znakovi pored puta naslutiti budući posao – opisuje Slavko, uvek raspoložen da vrata svog doma otvori dragim prijateljima.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 248. broju magazina Story, 22. juna 2010. godine.
