Alberto Raul Dijaz: Podijum za afrički ples

Toplinu porodičnog doma frontmen grupe So Sabi, Alberto Raul Dijaz, osetio je tek uz svoju suprugu Mariju s kojom je uredio stan na Novom Beogradu misleći pre svega na prohteve ćerkice Ide

Sklonište od prestoničke gužve tročlana porodica frontmena grupe So Sabi, Alberta Raula Dijaza, pronašla je na Novom Beogradu. Nakon iskustva koje su stekli živeći u samom centru Beograda, popularni muzičar i njegova supruga Marija, shvatili su da je ovaj kraj grada preko reke Save idealno mesto za odrastanje njihove petomesečne ćerkice Ide Katarine. Enterijer stana od šezdeset osam kvadrata namestili su tako da im sve bude nadohvat ruke, a originalnim su ga učinili unevši u njega predmete iz Afrike koji  nasmejanog domaćina svakodnevno podsećaju na domovinu. U ovom domu uvek se čuje vesela muzika, a neretko se događa da se zarad smeha malene naslednice nameštaj u dnevnoj sobi skroz pomeri kako bi bilo dovoljno mesta i za ples.

- Ranije smo živeli u centru grada, nedaleko od ulice Kneza Miloša. Dok se nisam porodila, taj deo grada nam je sasvim odgovarao, ali kada smo dobili Idu, život nam se promenio u potpunosti, a samim tim i njegovi prioriteti. Centar grada nije najbolje mesto za odgajanje malog deteta, pogotovo zato što u blizini našeg prethodnog doma nismo imali nijedan park. Odabrali smo Novi Beograd za novi komšiluk i ovu zgradu jer ispred nje postoji dečje igralište, a i moji roditelji žive u blizini i mogu da dođu kad god nam je potrebna pomoć. Za dva meseca koliko smo na Novom Beogradu potpuno smo se navikli na novo okruženje - objašnjava Marija. Iako zadovoljna novim stanom ističe da joj u njemu nedostaje jedino mačak Smrda kojeg su zbog bebe morali da presele kod njenih roditelja.

Komadi nameštaja koje su zatekli u stanu, pošto su ga iznajmili, potpuno su im odgovarali, a sa njima su uklopili police i drage sitnice koje su doneli iz prethodnog doma.

- Tražili smo stan u kome postoji garnitura za sedenje u dnevnoj sobi i bračni krevet jer te delove nameštaja nismo imali. Planiramo da ih kupimo tek kada jednog dana budemo imali naš stan. Naravno, u ovaj dom smo uneli predmete bez kojih ne bismo mogli da zamislimo svoj životni prostor. Obožavam afričke instrumente, od kojih mi je omiljeno veliko đembe koje sam stavio u trpezariju kako bi mi svakodnevno bilo na vidiku. Volim i figurice koje redovno kupujem u Muzeju afričke umetnosti, a pojedine sam doneo i iz moje domovine - priča Alberto.

Dok Marija najviše voli da provodi slobodno vreme u trpezariji, koju su opremili okruglim stolom kako se njihova ćerkica ne bi povredila na ivice, Alberto i Ida uživaju u dnevnoj sobi koja za njih predstavlja pravu oazu radosti.

- Ida ne voli da sedi u kolicima i čini mi se da se najviše smeje kada smo u dnevnoj sobi. Tada ja pomerim nameštaj, glasno pustim muziku i počnem da igram dok je držim u naručju. To su trenuci kada osetim kako sam konačno pronašao svoj pravi dom - otkriva muzičar.

U kutku za mirne snove ove složne porodice posebno mesto zauzima krevetac malene devojčice. Brižni roditelji smatrali su da je najbolja pozicija za njega tik uz prozor kako bi se njihova mezimica budila uz sunčeve zrake.

- Oduševila me je činjenica što je naša spavaća soba okrenuta ka istoku jer nema ništa lepše nego kada te probudi svetlost sunca. Za Idu smo odabrali krevetac bele boje jer smatramo da ona širi pozitivnu energiju - ističe Marija.

Iako još nisu kupili baš sve što im je potrebno da bi njihov stan bio potpun, Marija je s posebnom pažnjom opremila kuhinju, u kojoj provodi dosta vremena.

- Želela sam da bude u crvenoj boji i volim što je velika pa imam dosta prostora kada spremam hranu. Inače, u ovaj stan sam se zaljubila kada sam videla kupatilo i kuhinju jer su veoma prostrani - dodaje Marija koja, baš kao i njen dragi, uživa da dočekuje goste.

- Obožavam kada u našoj kući ima dosta ljudi. Najčešći gosti su nam Marijini roditelji kojima volim da pripremam jedan afrički specijalitet od mesa, šargarepe i graška. Pošto uspavamo Idu,  znamo da sedimo i po nekoliko časova. Srce će mi biti puno onog dana kada nas poseti i moja porodica iz Gvineje - s osmehom završava Alberto.   

Piše: Aleksandra Dimitrijević

Tekst je objavljen u 226. broju magazina Story, 19. januara 2010. godine.