Prema narodnom verovanju, sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri koja je u vrele praznične dane spalila žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.
Stradanja ove velikomučenice obeležena su i stihovima koje episkop Nikolaj takođe navodi:
Budi blizu mene, snago mučenika,
Da podnesem muke bez straha i krika...
U svojoj knjizi Ognjena Marija Livanjska, čiji je sadržaj nastao na osnovu dokumenata, a prevashodno svedočenja preživelog srpskog stanovništva livanjskog područija stravično postradalog u masovnom zločinu 29. i 30. jula 1941. godine, podgorički novinar i publicista, Budo Simonović, o ovom prazniku zabeleženo je i ovo: "Među vernicima - pravoslavcima, Ognjena Marija (koja, inače, u narodnoj tradiciji slovi kao sestra Gromovnika Ilije i Svetog Pantelije) izaziva posebno strahopoštovanje. Toga dana (30. jula po novom, odnosno 17. po starom kalendaru) niko ne radi jer se smatra da je toga dana svaki posao netaličan i grešan, da svako ko toga dana prekrši volju božju, ne može očekivati milost njegovu:
Njhova uloga bila je da zbuni neželjene goste : Žašto deveruše noste haljine
"Mi bi rekli ovde da je Ognjena Marija udešljiva", kaže Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin, jedna od retkih srpskih duša iz ovih krajeva koja je leta gospodnjeg 1941. preživjela Ognjenu Mariju.
"Ako te šta tog dana desi, ne možeš se izbaviti; ako vatra plane, ne možeš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači, pa plane i zagrmi u plast sena ili krstinu žita - sve izgori do poslednje slamke... Otuda i pesma u narodu:
Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija…
A, ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se, kao tog zlog leta 1941, da se udruži sila i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve naopako obrne - kazna strašna stigne bezgrešnike..."
