Doktor fizike Magdalena Đorđević žena je čija karijera dokazuje da se želja, trud, rad i upornost uvek isplate
Ovu uspešnu naučnicu ambicioznost je odvela daleko: karijeru je počela u Beogradu, doktorirala je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, istraživanja u oblasti nuklearne fizike nastavila je u Ohaju, posle čega se vratila u Srbiju. Prvi je fizičar koji je od Evropskog istraživačkog saveta dobio 1,4 miliona evra da bi detaljno istraživala kvark-glukonsku plazmu. I dalje teži da postigne još bolje rezultate, a fiziku smatra svojim životnom opredeljenjem koje zahteva izuzetno odricanje. Uvek ističe da uz velik trud i rad, rezultati mogu da se ostvare i u uslovima koji nisu optimalnim i smatra da je u svemu presudni faktor čovekova vera u ostvarenje zadatog cilja.
Kako je došlo do toga da izaberete fiziku kao životni poziv?
- Mene je u osnovnoj i srednjoj školi zapravo više zanimala matematika od prirodnih nauka, pa sam i upisala Matematičku gimnaziju u Beogradu. Međutim, kasnije sam se više zainteresovala za fiziku, posto mi se čista matematika učinila previše udaljena od pojava u prirodi. Zato mi najviše odgovara istraživanje u teorijskoj fizici, gde se matematički modeli porede sa eksperimentalnim podacima, a to je upravo istrazivanje u teorijskoj fizici, kojom se i bavim.
Šta svaki fizičar mora da poseduje?
- Ovo u velikoj meri zavisi kojom se vrstom fizike neko bavi. Na primer, u eksperimentalnoj fizici, važno je da istrazivač bude zainteresovan za eksperimentalnu aparaturu, da je strpljiv i sistematičnan, da ima talenat da postavi eksperiment i isplanira merenja, pa sve do krajnje praktičnih stvari, kao što je popravka pokvarene eksperimentalne aparature. Za teorijsku fiziku je naravno potrebna veoma dobra matematička podloga, ali i prvenstveno sposobnost za apstrakciju, odnosno da se kompeksne pojave u prirodi prikažu odgovarajućim modelima, a koji omogućavaju njihovu dalju analizu. Sa druge strane, mnogi fizičari rade i u prosveti, od osnovne škole do fakulteta, a tu je važna sposobnost dobre prezentacije, ljubav za rad sa mlađima, pored dobrog i širokog znanja same fizike. Ovo je naravno vrlo gruba podela, ove sposobnosti se u velikoj meri i prepliću, kao na primer sposobnost za postavljanje modela treba da imaju i teoretičari i eksperimentalci, a svaki fizičar bi trebao i da ima dobre sposobnosti za prezentaciju, kao i za rad sa mlađim saradnicima.
Diplomirali ste na Fizičkom fakultetu u Beogradu, nakon toga ste otišli u Ameriku. Zbog čega ste se vratili u Srbiju?
- Moja želja je bila da se nakon završenog fakulteta školujem u inostranstvu, da steknem što bolje znanje, i naučim kako nauka funkcioniše u inostranstvu, ali nikada nisam imala u planu da zauvek ostanem u inostranstvu. Takođe, u mom konkretnom slučaju, za trajni ostanak u inostranstvu nije bilo ni potrebe, pošto se bavim teorijskim istraživanjem, a imam veoma dobre veze sa eksperimentima koje se rade u SAD i Evropi. Nakon povratka u Srbiju, pa sve do sada, uspevala sam da za svoje istraživanje obezbedim i strane fondove, što mi je omogućilo i mnogo bolju finansijsku podršku mom radu. Na kraju, imam i razloge lične prirode, kao na primer u mom slučaju što mi deca odrastaju u svojoj zemlji i što smo blizu porodice.
Da li su Srbi danas svesni koliko je fizika značajna za celukupan čovekov život i da li joj pridaju dovoljno pažnje?
- Mislim da se generalno u Srbiji danas ne posvećuje dovoljno pažnje nauci, a posebno istraživanju u fundamentalnoj nauci, i tu je fizika u istom (lošem) položaju kao i druge prirodne nauke (verovatno i društvene, ali o njima sam manje pozvana da govorim). Naime, stiče se utisak da su Srbiji potrebna uglavnom primenjena istraživanja, dok je fundamentalna nauka gotovo nepotreban luksuz. Nažalost, ovaj stav preovladava i pored toga da su, upravo u fundamentalnim naukama, naši fakulteti i instituti u drugoj polovini 20. veka bili u samom vrhu svetske nauke, gde su se posebno isticale naša teorijska fizika i matematika. Naime, zanemaruje se činjenica da uspešnih industrijskih i tehnoloških primena ne može ni biti bez veoma jake osnove u fundamentalnim naukama, a posebno kvantitativnim, kao što je fizika. Za ovo ne postoji bukvalno nijedan izuzetak za koji znam, odnosno ne znam ni za jednu zemlju koja ima jaku i uspešnu privredu, a da nema uspešnu fundamentalnu nauku.
Koliko vam je bila važna podrška porodice i okoline da postignete sve ove brilijantne rezultate?
- Prvo, iako moji rezultati jesu dobri, oni su daleko od brilijantnih; uvek je moguće postići više i bolje, i to je ono čemu težim u profesionalnoj karijeri. Međutim, ono što sam dosada postigla, svakako ne bi bilo moguće bez podrške najjuže porodice, kojima sam neizmerno zahvalna. Pod ovim posebno mislim na ljubav moje dece, koja mi je neiscrpna životna motivacija, kao i na supruga, koji je takođe u nauci, i koji mi je velika podrška i podsticaj. Takođe, zahvalna sam i roditeljima na podršci, koja mi je bila veoma važna, pogotovo u detinjstvu, kada sam se i opredeljivala za nauku.
Da li je bilo trenutaka kada ste hteli da odustanete od fizike?
- Čak i pored velike motivacije za bavljenjem fizikom, ona je neosporno životno opredeljenje koje zahteva izuzetno odricanje i napore, počev od kada upišete studije, pa do poodmakle naučne karijere. Na ovo dodatno dolaze i sve specifičnosti i komplikacije posla u nauci. Samo jedan primer je da sam se, od fakulteta pa do sada, sa porodicom četiri puta selila na različite delove zemaljske kugle. Međutim, i pored toga, nikada nisam imala sumnju da je fizika ono čime želim da se bavim, i ne verujem da bih sebe pronašla u toj meri u bilo kojoj drugoj profesiji ili grani nauke.
Da li mislite da je vaš put odnosno napredak bio znatno teži samo zato što ste žena? Da li zbog toga nailazite na neku vrstu diskriminacije i u akademskim/naučnim krugovima, sa čime ste se susretali i na koji način ste to prevazišli?
- Položaj žena istraživača u našoj zemlji generalno nije loš, makar ja ne vidim neku značajniju diskriminaciju, iako ne tvrdim da je tako u svim segmentima društva.Na primer, imamo veliki broj žena istraživača, čak procentualno i veći nego u mnogim razvijenim zemljama u svetu, tako da, po tom pitanju smatram da možemo biti zadovoljni.
Kako uskladjujete privatne i poslovne obaveze?
- Naučni rad prati neujednačeni ritam, pa samim tim i moje radno vreme nije fiksno, odnosno nekad radim i popodne i vikendom, u zavisnosti od potrebe. Imam i dvoje dece, pa je naravno potrebno i da balansiram između poslovnog i porodičnog života, što nekad uopšte nije lako. Sreća je da se i moj suprug bavi naukom, odnosno profesor je na Biološkom fakultetu, pa iako sa jedne strane i on ima slične profesionalne obaveze, u stanju smo da jedno drugo razumemo i što je moguće vise pomognemo. Sve u svemu, trudim se da mi glavna motivacija i vodič kroz život budu rad i upornost, kao i balans između poslovnog i porodičnog života.
Da li postoje situacije kada vam privatni život mnogo trpi zarad nauke?
- Nažalost, desi se, iako se i suprug i ja maksimalno trudimo da uskladimo poslovne i privatne obaveze. Na primer, posto sarađujemo u nauci, suprug i ja često diskutujemo nauku kod kuće, čitamo radove i rešavamo probleme. Tako da su naša deca veoma upoznata sa tim kako naš posao izgleda i šta podrazumeva, šta su njegove prednosti i mane. Našem sinu se to sviđa, i on već planira da i sam postane naučnik kad poraste, dok se ćerki ne dopada toliko, i već jasno iskazuje da će njen životni put biti drugčiji.
Kako gledate na današnji položaj žena u društvu, kada se od njih očekuje da budu “super žene“ (majke, domaćice, supruge, žene s karijerom)?
- Moderan način života je veoma brz, ne samo za žene, nego i za muškarce. Pri tome je položaj žena još komplikovaniji, imajući u vidu da zbog rađanja dece, žena često mora i da pravi značajnije pauze u karijeri. Ovo je zapravo posebno izraženo u nauci, gde se stvari toliko brzo menjaju da problem nije samo u tome što se pravi pauza u poslu, već i kako se, posle te pauze, vratiti u naučnu konkurenciju. To naravno nije ni malo lako, i vaše pitanje upravo lepo sumira šta je sve potrebno da se izbalansira.
Jednom prilikom ste rekli kako su trud i entuzijazam karta do uspeha čak i u lošim uslovima. Da li je to upravo vaša poruka mladim naučnicima?
- Da, kao što sam i tada rekla, smatram da, uz velik trud i rad, rezultati mogu da se ostvare i u uslovima koji nisu optimalni. Ovo je mislim posebno važno kao ohrabrenje za talentovane mlade ljude u našoj zemlji, koji često rade u teskim uslovima, i lično se nadam da će ih moj uspeh ohrabriti da ulože trud, rad, vreme i entuzijazam da ostvare ono do čega im je stalo. Veoma je važno i imati vere da će se rad i trud na kraju isplatiti.
Tekst je objavljen u sklopu projekta "Jača strana Srbije", sufinansiranog iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
