Postoji priča u rabinskoj tradiciji da je Bog svetu podario deset mera lepote, od čega je Jerusalim dobio devet, a ostatak sveta jednu meru. Ali, takođe, pripovedaju da je od deset mera patnje dodeljene svetu, ovaj grad dobio devet, a svi ostali samo jednu. Nisam siguran za lepotu, ona je ipak u oku posmatrača, ali što se patnje tiče, glavni grad Izraela teško da ima premca u istoriji.
Bitke za Jerusalim traju doslovno milenijumima i daleko od toga da su završene! Za to vreme grad je bio rušen do temelja dva puta, razne vojske napadale su ga 52 puta i čak 44 puta je bio zauziman! Poslednju pobedu izvojevali su Izraelci 1967. godine, kada su posle svega šest dana ratovanja zauzeli arapski deo grada i objavili (ponovno) ujedinjenje Jerusalima. To je, naravno, bilo samo na papiru jer koliko god su se svi na sve strane kleli u ideje zajedničkog (su)života, politika, ratovi i predrasude duboko su podelile grad po nacionalnim & verskim šavovima. Ta je prepreka danas mnogo čvršća od drevnih kamenih zidova koji su nekada štitili jezgro starog Jerusalima, viša od osam metara visokih betonskih zidova koji sada odvajaju delove grada sa Palestincima (sve sa bodljikavom žicom na vrhu) i veća od Zida plača ispred kojeg Jevreji ostavljaju poruke onome koji sve zna & može!
Tenzije na ulici su uvek prisutne, ali generalno vlada mirna atmosfera. Izrael drži čvrsto kontrolu nad svim delovima grada, ali činjenica da Palestinci Jerusalim i dalje smatraju svojim glavnim gradom okupiranim od starne Izraela, dovoljno govori o kakvom je miru reč.
Zapadni Jerusalim je jevrejski deo grada, moderan i užurban, dok je istočni uglavnom arapski i tu je stil života mirniji. Između te dve potpuno različite polovine smešten je zidinama opasani stari grad, čija je površina manja od jednog kvadratnog kilometra. Verovatno da ne postoji komad zemlje koji je natopljen sa više krvi od ovog! Tu su sve one istorijsko-religiozne atrakcije koje su od Jerusalima napravile sveto mesto tri najveće monoteističke religije, ali i večno bojište na kojem se vekovima Jevreji, hrišćani i muslimani uče kako da žive jedni pored drugih, ali nikako da savladaju lekciju do kraja.
Za hrišćane, to je grad u kojem je Isus propovedao svoje učenje, gde je pogubljen i na kraju vaskrsao. Za muslimane, to je grad odakle se Muhamed uzdigao na nebesa, a za Jevreje drevna prestonica u kojoj je kralj Solomon podigao prvi sveti hram judaizma.
Staro jezgro grada podeljeno čine četiri dela – jevrejski, hrišćanski, arapski i jermenski. Najživlje je u arapskom, gde sve verovatno izgleda kao i pre 1.000 godina, gde se trguje na svakom ćošku, u svakom pasažu, iza svakih vrata. Jedan od kafića na ulaznim vratima ima ogromnu Arafatovu sliku, a odmah uz nju i crvenu zastava sa likom Če Gevare i natpisom: Hasta la victoria!
U hrišćanskom delu, između popova koji poput jata Betmena u crnim mantijama kruže uličicama, neumorno tabanaju grupe religioznih turista u potrazi za mestima gde je boravio Isus. Pravoslavna crkva tu ima najviše nekretnina, a glavni štos je da se tu dočeka Uskrs i onda uz svoje ime doda ono čuveno – Hadži. Inače, u ovom delu grada crkve se bukvalno nalaze jedna na drugoj, ponekad u tri nivoa. Iz jedne u drugu spuštate se stepenicama i mračnim prolazima, neke nemaju ni vrata ili zidove, druge su poput malih kapela, a najmanja se nalazi sa zadnje strane crkvice u kojoj je Hristov grob. To je valjda i najmanja crkva na svetu, pripada Koptima, fundamentalnoj hrišćanskoj sekti iz Egipta i nalazi se baš tu kako bi vernici bili najbliže Isusu. Velika je taman toliko da dvoje ljudi može da čučne ispred oltara i – to je to!
Jevrejski deo je pomalo fensi, nalik na evropske mediteranske gradove, s malim buticima i tragovima noćnog života. Ali, ne treba se zavaravati, ako vam je do noćnog ludovanja, onda ste definitivno na pogrešnom mestu. Ovde je ipak glavni provod – molitva!
Na ovaj ili onaj način, u Jerusalimu je sve u senci politike, pa čak i najosnovnija od svih potrepština – hrana! Budući da hrana reflektuje tradiciju i kulturu jednog podneblja, ona je važno obeležje identiteta kod svih naroda i u svim državama. Za Palestince, kojima je pravo na nacionalni identitet i državu uskraćeno, hrana igra još značajniju ulogu. U praksi to znači da svako najviše voli nacionalnu kuhinju. Abu Ali je palestinski restoran u starom delu Jerusalima poznat po odlično kuvanoj kaši od leblebija i raznih začina koje se zove humus i to je tradicionalno arapsko jelo. Kažu da su nekada, pre prve intifade, palestinskog ustanka iz 1987. godine, u restoranu služili na desetine različitih jela svetskih kuhinja. Danas se tu praktično jede samo – humus!
Istovremeno, sve je više jela oko kojih se u gradu vodi rasprava čije je koje nacionalno jelo. Nešto poput onoga kada kod nas u kafani tražite od konobara tursku kafu, a on ponosno uzvrati kako imaju samo srpsku, odnosno – domaću!
Jedan od bitnih začina u palestinskoj kuhinji jeste majčina dušica i ona se hiljadama godina bere po okolnim brdima. I ništa tu ne bi bilo neobično, pogotovo ne sporno, da izraelska vlada nije to zabranila s objašnjenjem kako žele da zaštite majčinu dušicu od istrebljenja!
Očigledno, u borbi za dušu ovog grada nema neutralnog terena.
Inače, današnji Jerusalim sinteza je različitih kultura – bliskoistočne, severnoameričke, evropske, čak i etiopijske. To je nešto što se najbolje prepozna na glavnoj pijaci Mahane Yehuda. Ipak, u tom šarenilu ukusa & mirisa jedna stvar je dosledno sprovedena – sva hrana je košer, odnosno u skladu sa striktnim jevrejskim propisima o ishrani. To znači da u ribarnici nećete naći škampe ili u mesari svinjetinu!
Da neki ljudi u Jerusalimu ozbiljno shvataju kako put do pomirenja vodi preko trpeze, primer je restoran Eukaliptus, čiji su suvlasnici jedan Jevrejin i jedan Palestinac, a njihova četiri kuvara članovi su organizacije Kuvari za mir, koja pokušava da hranom prevaziđe verske i političke razlike.
Ako ništa, barem će se poubijati punog stomaka...
Zid plača
Zapadni zid, poznat kao Zid plača, deo je potpornog zida na kojem se prvobitno nalazio prvi jevrejski hram u Jerusalimu. Hram je 957. godine pre nove ere podigao kralj Solomon, sin kralja Davida, ali su ga četiri veka kasnije Vavilonci sravnili sa zemljom. Na njegovim temeljima kasnije je podignuto drugo svetilište koje su zatim srušili Rimljani kada su 70. godine osvojili Jerusalim.
Od Jevreja se očekuje da barem jednom u životu dođu ispred Zapadnog zida i da se tu pomole. Inače, pogrešnim tumačenjem načina jevrejske molitve, Evropljani su mislili da Jevreji tu dolaze da plaču, odakle je kasnije došao naziv – Zid plača!
Zid je popularan i među običnim turistima koji tu dolaze verujući da će im se svaka želja ispuniti ukoliko je ispišu na komadiću hartije i onda taj papir utaknu u Zid. Molbe Bogu ne moraju da budu na hebrejskom, već mogu na bilo kojem jeziku. Moja se ispunila posle nepuna tri meseca! Sada bih imao još nekoliko, ali nisam siguran da li i tu važi ono da Bog tri puta pomaže?
Via Dolorosa & Crkva Vaskrsenja Hristovog
Via Dolorosa je ulica kojom je prošao Isus dok je nosio krst na putu za Golgotu (Kalvariju) gde je razapet. Ulica počinje pored Lavljih vrata, prolazi kroz današnju muslimansku četvrt i vodi do Crkve Vaskrsenja Hristovog (Crkve Svetog groba). Duž puta je obeleženo 14 mesta na kojima je Isus zastao, a svake godine desetine hiljada vernika prođu tuda, iako eksperti za Novi zavet danas tvrde da je Isus sproveden drugim putem.
Poslednjih pet svetih mesta na tom putu nalazi se unutar Crkve Vaskrsenja Hristovog, koja je u stvari kompleks više građevina iz različitih perioda. Po ulasku, sa desne strane nalaze se male stepenice koje vode u Kapelicu Golgote, gde je Isus razapet. Grob se nalazi u sredini crkve, a raspuknuta ploča na njemu ukazuje da je odatle vaskrsao. Silaskom niz stepenice dolazite u Anđeosku kapelicu u kojoj se uskrsli Isus pokazao Mariji Magdaleni. Inače, lokaciju crkve izabrala je kraljica Jelena u 4. veku, a današnje zdanje uglavnom datira iz doba Krstaških ratova.
Crkva je podeljena na više delova i svaki je pod ingerencijom različitih hrišćanskih zajednica, s tim da protestanti ne prihvataju ovo mesto kao lokaciju Isusova raspeća i uskrsnuća.
Zanimljivo je da ključeve crkve čuvaju dve muslimanske porodice koje svaki dan u četiri ujutro otključavaju crkvu i u sedam uveče je zaključavaju. Inače, kapelicu u kojoj je grob čuvaju Kopti.
Džamija Al Aksa
Za razliku od Biblije, Kuran nijednom ne pominje Jerusalim. Ipak, ovaj grad se tradicionalno smatra trećim najsvetijim mestom u islamu, posle Meke i Medine. Za pripadnike muslimanske vere značajna je džamija Al Aksa ispred koje se nalazi kamen sa otiscima kopita Muhamedovog konja. Predanje kaže da je konj svoje otiske u njemu ostavio neposredno pre nego što se Muhamed vazneo u nebo, gde se pridružio ostalim prorocima islama.
Šoping
Stari grad je izvrstan odabir ukoliko želite kupiti suvenire od maslinovog drveta, srebrninu, kožnu galanteriju i predmete od ručno oblikovanog stakla. Arapski kolači i poslastice su takođe popularni, a cenkanje je uobičajena praksa.
U Jevrejskoj četvrti možete pronaći nekoliko ekskluzivnih prodavnica sa odećom i umetničkim predmetima, ali imajte u vidu da kod Jevreja cenkanje nije uobičajeno kao kod Arapa.
Izvan istorijskog jezgra, u zapadnom delu grada prodavnice su kao i u svakom evropskom gradu, a postoje i veliki trgovački centri od kojih je najpoznatiji Jerusalem Mall u ulici Malcha.
Kupovina u istočnom delu grada ima tipičan bliskoistočni šmek, a najživlje je oko kapije Damask.
Većina prodavnica u zapadnom delu ne radi petkom i subotom, dok se u muslimanskim delovima grada ponešto još i može kupiti tih dana. Prodavnice u vlasništvu hrišćana zatvorene su nedeljom.
Noćni život
Iako ne postoji zakon koji ograničava noćni život, u Jerusalimu definitivno nećete naći mesto gde možete celu noć da ludujete. Klubovi su uglavnom u četvrti Talpiot, imaju dress code i prilično su skupi. Osobe mlađe od 18 godina ne smeju da piju alkohol, a kockanje je zabranjeno.
Ako vam se noću ne spava, tu je eventualno nekoliko mesta gde misli možete da okrenete prema ovozemaljskim iskušenjima: Hatzaatzua je simpatičan bar sa dobrom muzikom i još boljom atmosferom; Zappa je klub u koji će vas najčešće uputiti kada pitate gde ima živa svirka, a tu je i Avram Bar kroz koji su prošli valjda svi izraelski pevači & bendovi!
Bell Wood Bar služi više od 100 vrsta viskija, a pivo se najviše toči, naravno, u Dublin Irish Pubu.
Viktor Čikeš
