Istanbul je tajanstveni grad melanholičnih sevdalinki, ali i savremena megakasaba u kojoj uz neprestani žagor i huk automobilskih sirena ključaju sudbine 15-ak miliona ljudi.
Da li je tajna Istanbula u njegovom siromaštvu koje živi pored slavne istorije ili u tome što uprkos svojoj otvorenosti za spoljne uticaje i dalje vodi zatvoren mahalski i društveni život?
Grad nema drugog centra osim nas samih, pisao je turski nobelovac Orhan Pamuk u svom romanu Istanbul. Svaka priča o nekom gradu pretvara se posredno u razgovor o našem sopstvenom duhovnom stanju.
Zato je priča o Istanbulu nekada priča o gradu od 1.000 čuda, dervišima i diskotekama, džamijama i palatama, veličanstvenom zalasku sunca nad Bosforom, zlatu, kožnim torbama, miomirisima i kadifi, hodžinom pojanju i trbušnim plesačicama, a nekada o prosjacima i bedi, ukradenom satu ili novčaniku, haotičnom saobraćaju i iritirajućem huku automobilskih sirena, zagađenom vazduhu i prljavim ulicama. Istanbul je sve to i mnogo toga više, što često ne možete ni da zamislite. Uostalom, nalazite se u gradu kojeg između zapadnih i istočnih predgrađa razdvaja nekih 170 km! Haos & harmonija se tu neprestano rvu, poput mitskih titana. I nikada niste načisto ko pobeđuje. Čas vam se čini da je sve super, a u sledećem trenutku se pitate: Šta je ovde radim?
U čitavoj Evropi nema većeg izazova za putnika namernika nego da upozna Istanbul. U toj avanturi, za većinu došljaka u grad, polazna tačka je Sultanahmet, najstariji deo grada u kojem se nalaze svi najznačajniji ostaci onoga što je nekada bio Konstantinopolj iz rimskog, vizantijskog i otomanskog perioda. Tu je verovatno i najpoznatiji arhitektonski simbol grada, Aja Sofija, nekadašnja rimska bazilika iz Justinijanovog vremena podignuta u šestom veku. Čitavih hiljadu godina to je bila građevina sa najvećom kupolom na svetu, pravo remek-delo rimske arhitektonske umešnosti. Crkvu su temeljito opljačkali krstaši 1204. godine, a 250 godina kasnije, kada su otomani zauzeli grad, pretvorena je u džamiju. Od 1935. ona je muzej, a danas vam na ulazu traže 1.500 dinara da biste ušli.
Iza nje je veličanstvena Topkapi palata, raskošni dom otomanskih sultana koji su tu, okruženi vojskom janjičara, 400 godina uživali u nakupljenom bogatstvu i haremskim lepoticama. I to je danas muzej. Sa posebnom doplatom za ulazak u nekadašnji harem, deo palate gde je sultanova majka držala sinu devojke i birala koja će mu i kada praviti društvo, pa i koja će joj postati snajka! Jer, onoj zatočenici u ovom kraljevskom bordelu kojoj bi se posrećilo da sultanu prva rodi sina, sledilo je obično i preseljenje u carske odaje.
Inače, izgradnju ovog jedinstvenog vladarskog dvora započeo je Mehmed II Osvajač 1462. godine. Palata je zvanično nazvana Saray-i Cedide-i Amire, međutim, zbog ogromnih topova ispred kapije, ljudi su joj dali ime – Topkapi! Palata je okružena sa pet kilometara visokih zidova i zahvata površinu dva puta veću od Vatikana!
Većina originalnih građevina uništena je u ratovima, požarima i zemljotresima, deo toga je rekonstruisan, a najdragoceniji predmeti, poput najvećeg smaragda na svetu, kolekcije zlata, srebra, kristala i kineskog porcelana, te verskih relikvija, uključujući i kosti svetog Jovana Krstitelja i pramen kose proroka Muhameda, čuvaju se u riznici. U predvorju palate nalazi se crkva Svetog mira (Hagia Irene) koja je u dva navrata bila sedište vaseljenske patrijaršije.
Tu, u neposrednoj blizini, stoji i čuvena Plava džamija ili džamija Sultana Ahmeta, jedina u svetu sa šest minareta. Sagradio ju je čuveni arhitekta Mehmed Aga, a naziv duguje ukrasnim komadima plavog porcelana kojima je oblepljena. Za razliku od Aja Sofije, ovo je i danas aktivni hram Božji, što će reči da je ulaz slobodan, ali na kapiji ipak očekuju da ostavite neku liru.
Naravno, svuda unaokolo su i svakojaki vodiči koji će vam takođe za šaku lira ispričati 1001. priču o džamiji i sultanovima odajama.
Jerebatan, poznatiji kao bazilika Cisterna, nekadašnji podzemni rezervoar za vodu iz rimskog doba, jedan je od nekoliko desetina iz kojih su se stanovnici snabdevali vodom u vreme opsade grada. Tu je i Džejms Bond svojevremeno izvodio neke svoje filmske vratolomije. Kada smo kod Bonda, neuništivi tajni agent je ponovo u Istanbulu u najnovijem filmu Skyfall.
Inače, čitav Sultanahamet nalazi se na listi zaštićene svetske baštine. Taj deo grada, u suštini, svojevremeno je bio slavni Konstantinopolj, dok ostatak onoga što danas čini Istanbul predstavljaju nekadašnji zasebni gradići i sela.
Jedan od njih nalazio se s druge strane uskog zaliva Zlatni rog, koji duboko zaseca evropski deo Istanbula. To je Galata, srednjovekovna tvrđava i nekadašnja trgovačka ispostava Venecije i Đenove, u današnjem delu grada Bejoglu, nekadašnje uporište zapadne civilizacije na vizantijskom istoku. Tu su se, preko zaliva, vekovima gledali i odmeravali Istok i Zapad. Na simboličan način tursko okretanje ka Zapadu obeleženo je i izgradnjom Dolmabahče palate u tom delu grada, nove rezidencije sultana koja je po svemu trebalo da podseća na velelepne evropske dvorove. Izgrađena je u 19. veku i tu, u nekih 285 soba okruženih vrtovima, živelo je poslednjih šest otomanskih sultana. Da se nije previše štedelo, govori podatak da je u dekoraciju utrošeno 14 tona zlata i 40 tona srebra!
Bejoglu, sa centralnim trgom Taksim i najpoznatijom šoping ulicom Istiklal, predstavlja sintezu Evrope i Orijenta, centar modernog Istanbula i noćnog života grada, sa živopisnim kafićima, koncertima uživo, otvorenim restoranima, art galerijama i muzičkim prodavnicama. Uz to, na obali zaliva, kažu, zalazak sunca je najimpresivniji u čitavoj Evropi!
A kada se sledećeg dana sunce ponovo digne iznad azijskog dela grada, daleko mlađeg i siromašnijeg od ovog sa zapadne strane Bosfora, treba biti spreman za još jednu istanbulsku avanturu!
Viktor Čikeš
