Ako ste se pitali po čemu se razlikuju deca koja su uspešnija i otpornija od onih drugih, poslušajte savete za roditelje poznate psihološkinje Rim Raude.
Kada govorimo o odgajanju uspešne dece, obično mislimo na njihova dostignuća: da li imaju dobre ocene, da li pobeđuju u košarkaškim utakmicama, da li su očistili svoju sobu, da li su odgovorni, da li mogu da rešavaju probleme?
Međutim, psihološkinja Rim Rauda, koja je zagovornica tzv. svesnog roditeljstva, ua čila je od slavne dr Šefali, u svom radu sa više od 200 porodica je uvidela neke od najvažnijih lekcija koje su deci potrebne da bi bila uspešna, srećna i ispunjena u životu, kao i da bi izgradila zdrave odnose, a zapravo to ima malo veze sa akcijom i postignućima.
Deca usvajaju ključne poruke u običnim, svakodnevnim trenucima na osnovu toga kako reagujemo kada se muče, ne uspevaju, kada se ne slažu sa nama ili jednostavno postanu drugačiji od onoga što smo zamišljali da će biti.
Po njenom iskustvu, postoji 6 stvari koje roditelji uče najuspešniju, najsamouvereniju, otporniju i dobro prilagođenu decu veoma rano, a koje nemaju nikakve veze sa postignućima.
1. Neuspeh ne menja ono što su deca za vas
Deca primećuju šta se dešava među vama kada nešto krene po zlu. Vide vaše lice kada se vrati ocena. Primećuju da li delujete ponosnije nakon pobede, a distanciranije nakon poraza.
Dete bi trebalo da bude u stanju da ne uspe, a da ne oseti da je palo u vašim očima.
Umesto da ga zbog loše ocene ne pitate zašto nije više učio, već sa rečenicom: Znam da si želeo drugačiji rezultat. Kako se osećaš zbog toga?
Kada deca znaju da loš rezultat neće promeniti način na koji ih vidimo, ne moraju da se toliko plaše da pogreše. Neuspeh može postati nešto iz čega uče umesto nešto što osećaju da treba da sakriju.
2. Razočarati nekoga ne znači uvek da je uradio nešto pogrešno
Ako biti dobar znači da zadovolje druge ljude, tuđe razočaranje može početi da se oseća kao dokaz da je dete uradilo nešto pogrešno. Možda će naučiti da čitaju prostoriju pre nego što nauče da čitaju sebe.
Možemo im pokazati drugačiji način. Mogli biste da kažete: Neko drugi može biti razočaran tvojim izborom, a to i dalje može biti pravi izbor za tebe.
Vaše dete treba da zna da je moguće da se ne slažete sa nekim, ali da ono i dalje veruje sebi i svojoj odluci. To je važno i kasnije, sa prijateljima, partnerima i šefovima.
3. Ono u čemu su dobri nije ono što oni jesu
Čak i pozitivne etikete mogu delovati kao pritisak. Ako odrasli stalno govore:
"Ti si tako pametan", "Ti si naš sportista", "Ti si odgovoran.", možda će dete shvatiti da mora da nastavi da bude nešto stalno.
Tada neuspeh u timu ili nečemu drugom može da oseća kao gubitak onoga što jesu.
Umesto da dostignuće pretvorite u njihov identitet, obratite pažnju na to šta je u njega uloženo. "Nastavio si čak i kada je postalo teško", to biste možda mogli da kažete.
Kada odvojimo ono što deca postižu od toga ko su, dajemo im prostora da postanu više od onoga u čemu su danas dobri.
4. Mogu da se ne slože ili da budu ljuti na nekoga, a da i dalje budu voljeni
Deca ponekad treba da se ne slažu sa nama i otkriju da je veza i dalje u redu.
To ne znači da oni donose svaku odluku. Mi smo i dalje roditelji. Možemo postaviti granicu sa našom decom i istovremeno ostati povezani sa njima.
"Možeš da se ljutiš zbog moje odluke. Odgovor je i dalje ne, mi smo ok", primer je šta možete da kažete.
Dete ne bi trebalo da bira između toga da ima glas i da se oseća blisko sa nama. Ako oseća da mora da se odrekne svog glasa da bi ostalo povezano kod kuće, reći "ne" može da postane mnogo teže i bilo gde drugde.
5. Neprijatna osećanja ne moraju odmah da se reše
Naš instinkt kao roditelja je često da učinimo da se naša deca osećaju bolje. Popravljamo ih, uveravamo ih, odvlačimo pažnju ili im govorimo da će sve biti u redu.
"Ovo je teško, ovde sam", je nešto jednostavnije što biste mogli da im kažete.
Ne moramo da spasavamo decu od svakog neprijatnog osećaja. Ponekad, ostajući pored njih dok doživljavaju ta osećanja, otkrivaju: Mogu ovo da podnesem.
6. Dom je jedino mesto gde ne moraju nikoga da impresioniraju
Deca već žive u svetu koji ih meri: ocene, timovi, rangiranje, lajkovi i na kraju prijem na fakultet, ponude za posao i ocene učinka.
Spoljašnji svet će stalno pitati: „Šta ti možeš da uradiš?“ Dom bi trebalo da odgovori na drugačije pitanje sa odlučnim da: Da li sam i dalje važan kada nema razloga za slavlje?
"Volim da gledam tvoje uspehe. Ali nikad ne moraš da me impresioniraš da bi pripadao ovde", nešto je što možete da kažete svom detetu.
Dostignuća treba da doprinesu životu deteta. Nikada ne bi trebalo da postanu jedini razlog zbog kojeg se osećaju vrednim.
BONUS VIDEO
KAO ČOVEK, ONDA I KAO RODITELJ SAM ŠOKIRAN Igor Jurić za Kurir o uhapšenom srpskom jutjuberu - Kako je čovek sa prijavama postao idol hiljadama dece?