Imala je 16 godina kad je otišla u Kan, zaljubila se, prošla golgotu Golog otoka: Životna priča najlepše Jugoslovenke

Kada se spomene ime Dušice Žegarac samo retki znaju o kome se radi. 

Ona je bila dramska umetnica i jedna je od jugoslovenskih glumica čiji život je bio toliko buran da se o njoj i nakon njene smrti često govori.

 

Kao mlada Dušica je prošla kroz veoma težak period života, koji je bio ispunjen usponima i padovima, smenom ogromne sreće i još veće tuge. 

 

U svojoj bogatoj karijeri ostvarila je preko 60 uloga, zbog kojih je sa pravom nosila epitet velike umetnice. Sa svega 16 godina ispunio joj se san o kojem mašaju najveć svetske zvezde - otišla je na Kanski festival.

Dušica Žegarac (1944–2019) bila je jedna od najznačajnijih glumica bivše Jugoslavije, čije su uloge obeležile decenije domaće kinematografije. Iako je često igrala snažne, tragične i introvertne žene, u privatnom životu bila je tiha, dostojanstvena i daleko od svetla reflektora.

 

Rođena je 15. aprila 1944. u Beogradu, tokom rata. Glumom je počela da se bavi gotovo slučajno – sa samo 16 godina, debitovala je u filmu „Deveti krug“ (1960) francuskog reditelja France Štiglica. I odmah osvojila srca publike i Zlatnu arenu u Puli! Ta uloga, u kojoj je igrala mladu Jevrejku tokom Holokausta, učinila ju je zvezdom preko noći.

 

Tokom 1960-ih i 1970-ih godina, Dušica je bila jedno od zaštitnih lica „crnog talasa“ – umetničkog pravca u jugoslovenskom filmu koji se bavio teškim društvenim temama i sudbinama „malog čoveka“.

 

Njena gluma nije bila teatralna, već duboko unutrašnja, autentična i tiha – što je činilo da deluje istinito u svakom kadru.

 

Kao tinejdžerka Dušica je dane provodila na beogradskim ulicama. Jednog dana dok se vraćala s probe orkestra harmonika i prolazila pored Terazija, ugledao ju je asistent reditelja Francea Štiglica Krešo Golik. Već na prvi mah je shvatio da bi ona bila odličan izbor za za ulogu u filmu "Deveti krug" (1960).

Otišla je na probno snimanje u Zagreb i od tada se njen život vrtoglavo menja. Zarad glume je žrtvujovala studije medicine, ali zbog toga nije zažalila.

 

Uloge su se nizale, odigrala je značajne uloge u ostvarenjima "Stepenice hrabrosti" (1961) i "Saša" (1962), te 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Nakon dužeg razdoblja bez angažmana, od 1966. godine i uloge u filmu "Tople godine“ (1966) Dragoslava Lazića, gradi stabilnu karijeru.

 

Kako je odrastala i sazrevala kao glumica pristigle su i ozbiljne koje su je učinile jednom od najpoznatijih i najpopularnijih glumica tog vremena. Među njima su bili "Buđenje pacova" (1967) Živojina Pavlovića i "Pošalji čoveka u pola dva" (1967) Dragoljuba Ivkova.

Igrala je i u filmovima "Nemirni" (1967) Kokana Rakonjca, "Variola vera" (1982) Gorana Markovića, "T.T. sindrom" (2000) Dejana Zečevića, "Ljubav i drugi zločini" (2008) Stefana Arsenijevića i mnogim drugim.

 

Dušica se zaljubila u jednog momka iz Lisabona Pedra Masana de Amorima i kao što biva, u početku je sve izgledalo savršeno.

 

Njen suprug želeo je da se vrati u rodnu zemlju, pa je Dušica pristala da zasnuju porodicu u Lisabonu. Osećala se kao stranac u zemlji, u kući Pedrovih roditelja, a nikako nije uspevala da se bavi svojim pozivom iako se Pedro tome nadao nakon što Dušica usavrši jezik.

Ipak, kasnije su imali ogromne probleme zbog nepremostivih kulturoloških razlika, pa je i brak "pukao" .

 

- Moja “Lisabonska priča” će i dalje ostati moja. Previše je intimna i ne pripada samo meni, deo je života i moje dece. Ta priča je oduvek intrigirala i zanimala ne samo filmski svet. Oduvek sam znala da to ne mogu da sprečim ili kontrolišem, ali sam mogla da je ignorišem. Priča spada u jednu od onih koja se zove nesporazum. Ali i nezrelost i kulturološke razlike. Pedro je studirao i živeo u Beogradu deset godina - pisala je ona, pa je dodala:

 

- Bili smo zajedno nekoliko godina i planirali budućnost. Ali onda su počeli problemi. On je dolazio iz ugledne portugalske porodice u kojoj se znalo gde je ženi mesto. Ovde, u Beogradu, ja sam radila i bila slavna, a on je bio moj suprug, a onda i otac moje dvoje dece. U početku je sve to funkcionisalo, ali s vremenom se pokazalo da to nije tako jednostavno.

Od 1970. do 1975. godine su bili u braku, a onda je svako krenuo svojim putem. Nakon toga glumica je odlučila da se sa sinom Franciskom i ćerkom Tatjanom vrati u Beograd.

 

– Ja sam bila ta koja je trebalo da se prilagodi i uklopiti u porodicu i njihovo shvatanje braka. Bila sam neko koga ne poznaju, strankinja, i još glumica. Ova stara portugalska porodica bila je tradicionalna i konzervativna. Posle dve godine neizvesnog i turbulentnog života između Beograda i Lisabona bilo je jasno da se brak raspada, da nećemo moći dalje zajedno – rekla je jednom prilikom ona.

 

Usledila je borba za starateljstvo, u kojoj je glumica pobedila.

– Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu. Posle dve i po godine uspela sam da ih vratm u Jugoslaviju i dovedem kući. Pre nego što sam krenula u tu najvažniju bitku, ljudi su mi govorili da dignem ruke, da život ide dalje. Ma, kuda dalje? Meni bez njih života nije bilo! I uspela sam – rekla je glumica u intervjuu za Café24.

– Ostao je samo fado i ona lepa portugalska pesma kao lajmotiv mog života. Kuda će me taj život odvesti, videćemo – rekla je po povratku u Jugoslaviju.

 

 

Dušica je godinama živela u braku s režiserom Zdravkom Šotrom, sa kojim je imala sina. Nakon određenog vremena, odlučila je da se povuče iz javnog života. Retko je davala intervjue, nije volela glamur, a ulogu uloge je birala pažljivo, verna sebi i svojoj umetnosti.

 

U poslednjim godinama života borila se s teškom bolešću, a preminula je 24. maja 2019. u Beogradu, u 75. godini.

 

Dušica Žegarac ostaje upamćena kao glumica velike duše i skromnosti, žena koja je više igrala za umetnost nego za slavu. Napisala je i autobiografsku knjigu „Kao na filmu“, u kojoj je otvoreno govorila o glumi, samoći, karijeri i ženama u svetu umetnosti.

 

Bonus video:

Glumica o detaljima zlostavljanja