Želeo je da ga posle smrti sačeka — CEO NOVI ŽIVOT: Urnebesni intervju Zorana Radmilovića iz 1965. godine

Slavni Zoran Radmilović bio je jedan od najvoljenijih domaćih glumaca. Filmska i televizijska publika ga je obožavala, a poseban trag ostavio je u pozorištu, pre svega u Ateljeu 212, gde danas stoji Spomenik Zoranu Radmiloviću, i to u ulozi iz predstave "Kralj Ibi".

Slavni umetnik bio je jedan od onih koji nisu previše marili za popularnost, pa iza njega nije ostalo mnogo intervjua, ali jedan je bio nezaboravan. U pitanju je razgovor koji je Radmilović 1965. godine vodio za list "Razvitak", a koji je kasnije objavljen u knjizi "Zalažem se za laž", koju je priredila njegova pokojna ćerka Ana Radmilović.

 

Prenosimo vam ovaj intervju u celosti.

 

Datum rođenja?

 

Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

 

Težina, visina, boja kose, boja očiju?

 

Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

 

Bračno stanje, deca?

 

Želim ih.

 

Stepen obrazovanja?

 

Naravno – visok, zar se ne primećuje?

 

Strani jezici?

 

Samo recite!

 

Mesečni prihodi?

 

Sasvim dovoljni.

 

Adresa (stan)?

 

Zadovoljan sam adresom.

 

Auto (oznaka)?

 

Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

 

Kada biste se ponovo rodili?

 

Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

 

Sklonost, dar?

 

Pa zaboga, to svi znaju.

 

Sport kojim se bavite?

 

Ah, bio sam strahoviti sportista.

 

Kvaliteti?

 

Jasno izraženi znaci genijalnosti.

 

Mane?

 

Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

 

Karakter?

 

Očigledno, ne preozbiljan.

 

Šta vas čini srećnim?

 

Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

 

A šta nesrećnim?

 

Kad ih postavljam sebi.

 

Neostvarena želja?

 

Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

 

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?

 

Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

 

Da li se nečega stidite?

 

Stidim se svojih moralnih dugova.

 

Šta vas uzbuđuje?

 

Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

 

Čega se bojite?

 

Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

 

Vaša deviza?

 

Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

 

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?

 

Gete je rekao otprilike ovo: – Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

 

Vaše nade?

 

Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

 

Šta vas je do danas najviše razočaralo?

 

Pad Troje. Šta vam je smešno?

 

Slobodno vreme?

 

U slobodno vreme sređujem svoj život.

 

Godišnji odmor?

 

Uvek odem na pogrešno mesto.

 

Omiljeni nakit, ukras?

 

Oreol, lovor ili tako nešto.

 

Omiljena garderoba?

 

Pa, sad već dolaze hladni dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu već.

 

Najbolji period vašeg života?

 

Vreme kad igram predstavu.

 

Ustajete rano?

 

Nemojte da se zavitlavate.

 

Ostajete li noću kasno?

 

Leti su noći mnogo kraće.

 

Pasija?

 

Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

 

Vaše piće?

 

Kakva su to sad pitanja?

 

Vaš savet?

 

E, sad je bilo dosta.

 

Najdraži romansijer?

 

Danilo Kiš.

 

Knjiga koju često čitate?

 

Jedna knjiga koja se zove "Urnebesnik".

 

Vaši pesnici?

 

Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?

 

"Sa svetlim pupoljcima na usnama" Rastka Petrovića.

 

Slikar?

 

Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

 

Slika?

 

Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

 

Kompozitor?

 

Kir Stefan, ako nemate ništa protiv.

 

Muzičko delo?

 

Ninja Sili.

Instrument?

 

Špric za injekcije. Uliva strahopoštovanje.

 

Virtuoz?

 

Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

 

Pevači?

 

Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

 

Pevačice?

 

Milica Miladinović, takođe.

 

Ploča koju često slušate?

 

Ništa ne radim često.

 

Vaši dramski autori?

 

Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?

 

Ono koje ću tek igrati.

 

Film koji vas je oduševio?

 

Jojo.

 

Najdraži glumac?

 

Čuo sam da je onaj….pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

 

Najbolji prijatelji su vam?

 

Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

 

Verujete li u ljubav na prvi pogled?

 

Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

 

Najbolje godine za brak?

 

Između 19 i 20… Mislim, za prvi brak.

 

Jeste li ljubomorni?

 

A to – da!

 

A vaša bračna partnerka?

 

Verovatno, biće.

 

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?

 

Svih devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?

 

Prema umetnosti vođenja konverzacije.

 

Vaš ljubimac, bez obzira na vrstu umetnosti?

 

Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu).

 

Koju kritiku smatrate neumesnom?

 

Pa vi me zaista zasuste pitanjima…. čekajte da odahnem…Sad, hajdemo dalje.

 

Vaši najveći uspesi?

 

Položena matematika na velikoj maturi.

 

A neuspesi?

 

Ne razumem pitanje…

 

Najdraža glumica?

 

Natali Vud, al’ nije važno…

 

TV emisija koju nerado propuštate?

 

Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle.

 

Vaša istorijska ličnost?

 

Konstantin Filozof.