tužno

"URADIO JE SVE KAKO BIH POSTAO DOBAR ČOVEK I SPORTISTA": Sin Dragoljuba Đuričića otvoreno govori o ocu i uspomenama!

Bubnjar nas je napustio 15. marta, nakon borbe sa virusom korona.

foto: Youtube Printscreen

Poznati bubnjar i muzičar Dragoljub Đuričić napustio nas je pre nedelju dana, nakon opake borbe sa virusom korona. Nije uspeo da se izbori, a ovu vest veoma je teško podnela njegova porodica, koja pokušava da se nosi sa ovom tragedijom.

 

Đuričić je iza sebe ostavio sinove Milana i Andriju. Milan živi van granica Srbije sa porodicom, te je u Australiji, a Andrija se bavi rukometom, i javno je govorio o ocu nakon njegove smrti.

 

"Dobro sam, moram da nastavim dalje, zbog oca najviše. Mi smo imali neki poseban odnos. S obzirom na to sam ja odrastao sa razvedenim roditeljima, otac i ja smo se viđali jedanput-dvaput nedeljno kada sam bio mali, i imam baš lepe uspomene. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste to što sam ocu uvek bio prioritet. Uvek je viđanje sa mnom bilo prioritet. Pored profesionalnih obaveza koje je imao, on je uvek sve kombinovao tako da može da se vidi sa mnom. Nismo propuštali Partizanove utakmice, to je bilo neko naše druženje. On je sve uradio da bih ja bio dobar čovek, a onda i sportista. Dosta sam se povređivao, i moj otac je, kako za sport, tako i za moj život, bio tu za mene. Ostala je žal što nismo ostvarili ciljeve koje smo imali u vezi sa mojom sportskom karijerom. Bio je predan otac. Kada god su mu to dozvoljavali koncerti, on me je pratio i po Srbiji i po Evropi. Iako sam dete razvedenih roditelja, nikad mi ništa nije nedostajalo. Njemu je jedina želja bila da postanem dobar čovek i da me izvede na pravi put "–ispričao je Andrija.

 

I dalje se ne miri sa velikom gubitkom, ali život teče dalje. Ovom prilikom prisetio se detinjstva i uspomena sa ocem.

 

"Kada sam bio mali, odlazili smo do Kalenić pijace, i naši susreti su trajali po tri-četiri sata. Dragoljub je bio toliko dobar čovek koji je nesebično davao sebe i imao vremena da sa svakim popriča i da svakom pruži savet. Mene je to nerviralo kada sam bio mali, jer je to bilo vreme za nas. Sada, što sam stariji, sve to shvatam. On je bio filantrop, i ponosan sam na njega. Tek sada, posle svega što se desilo, shvatam ko je on bio. Nikada nisam čuo da neko za njega ima ružnu reč da kaže. Sve njegove kolege iz zemalja bivše Jugoslavije su mi se javile, svi su tu za mene, ponudili su mi pomoć. To se nikada nije dovodilo u pitanje."

 

 

Andrija je pored oca zavoleo rukomet, a kako kaže, dres mu je bio najlepši poklon.

 

"Pošto sam se bavio rukometom, dobio sam dres Barselone, kada sam tek počeo da se bavim sportom. To nikada neću zaboraviti, i to nas je i povezalo. Zbog njega sam počeo da treniram rukomet, pošto smo ga igrali kod kuće kada sam dolazio kod njega. On je od vunenih čarapa pravio loptu i tako smo se igrali, tako sam i zavoleo ono čime se danas bavim."

 

Njihova bliskost nije bila upitna, te je sve poslove obavljao sa ocem, čak i one oko bašte i voćnjaka.

 

"Od početka pandemije on se povukao. Ipak je imao godine i plašio se, pa se pridržavao svih mera. Bio sam uz njega i pomagao kad god sam mogao, ali on i ja smo gledali da što manje imamo bliski kontakt zbog korone. I zato mi je krivo, jer je on bio jedan od retkih koji se pridržavao svih mera od prvog dana, i na kraju je ovako završio. On je bio čovek koji nije imao nikakva hronična oboljenja, sa 69 godina imao je više energije nego mojih pet drugara od po 25 godina. Ja sam mu pomagao oko gradnje u fizičkim poslovima i transportu, ipak sam ja snažniji, a to sa voćem i cvećem je bilo njegovo, tu je on našao mir na selu" - prisetio se Đuričičev sin.