Kako kaže, zaboravio je sve bivše i siguran je da će pored Slađe ostati do kraja života.
Život folkera Radiše Trajkovića Đanija mnoge intrigira, a on kaže da je redovno "lupao recke" i napominje da se sve promenilo kad je upoznao jednu Slađu, koja mu je postala supruga.
Zaboravio je sve bivše i siguran je da će pored Slađe ostati do kraja života.
- Ne volim da se vraćam unazad i pričam šta je bilo, ali ne mogu da pobegnem od istine. Tačno je, bio sam sa mnogo žena. Brojka do koje sam došao je 78, ali nijedna ne može da zameni moju Slađu! Siguran sam da je ona moja prava i jedina ljubav, pored koje ću ostariti - započinje svoju ispovest Đani i nastavlja:
- Shvatio sam da je nezamenljiva. Oprostila mi je neka s*anja jer je pametna žena. Živ čovek pogreši, ali to ne znači da treba da rasturiš porodicu. To je sve bila mladost - ludost. A ima i onih što su u mladosti dobri, pa posle polude. U zrelim godinama nađu mladu devojku, pa ostave porodicu i decu na ulicu. Kod mene je makar išlo po redu!
Pevač je i danas na meti devojaka, čak i maloletnica, ali mu ne pada na pamet da bude s njima.
- Ma prilaze, ali ja to ne gledam. Imam ćerku od 14 godina. Meni samo ona bude pred očima. A te devojčice popiju, pa priđu. Onda krenu da me peglaju, kao biće svašta, može i ovo i ono, mame me... A ja im kažem: "Ajmo, paljba kući. Vidi se kada je devojka maloletna, pa taman tonu šminke stavila na sebe! Od njih bežim kao đavo od krsta. Ima kolega koji vole klinke, ali ja ne. Vodim se onom izrekom: "Ko sa decom spava, upišan se budi." Gradio sam ceo život karijeru, trudio se da budem normalan i sad ti neko sve upropasti za pola sata zadovoljstva!
Pevač ističe da samo Slađa ume da izađe na kraj sa njim:
- Mnogo sam nemiran i samo žena može da me smiri. Nisam alkoholičar, daleko bilo, ali volim da popijem. Volim lepo društvo, zezanje, da do zore ostane, u kafani, da se šalimo, smejemo. A Slađa ima uticaja na mene samo zato što je poštujem. Zato je uvek saslušam i primirim se kada to ona želi!
Đani je rođen je 1973. u Prištini, a odrastao je u Lipljanu na Kosovu. Roditelji Lazar i Blagica nisu imali novca da ima kupe što požele, kao što on to danas čini svojoj deci.
- Nismo bili sirotinja, ali kao i svaka normalna porodica na Kosovu, skromno smo živeli. Ćale je vozio autobus, a keva je radila u prodavnici. Iako nisu mogli sve da nam priušte, bili smo srećni - kaže pevač, koji je Osnovnu školu završio u Lipljanu. Do sedmog razreda je bio odličan, a onda je popustio jer je počeo da peva. Upisao je Srednju muzičku školu u Prištini, a treću godinu je ponavljao jer ga je više zanimalo da nastupa po kafanama nego da uči.
- Zarađivao sam još kao klinac. Osetio sam lovu i batalio školu. Kada sam ćaletu rekao da sam pao razred, udario mi je tako jako šamar da ga i danas pamtim - priča folker koji je, pod tatinim pritiskom, četvrtu godinu završio vanredno.
Život u varošici ga nije ispunjavao, pa je sa 17 godina spakovao kofere i otisnuo se u beli svet.
- Imao sam veliku želju da uspem. Nisam hteo celog života da budem seljački pevač i da radim samo po kafanama. Tačno je da sam u kafanama mnogo naučio, ali želeo sam da budem ovo što sam danas. Zato sam prvo otišao u Švajcarsku, a godinu dana kasnije u Nemačku - priča Trajković i objašnjava kako mu je bilo u inostranstvu:
- Mučio sam se. Niko me ništa nije pitao, spavao sami po foteljama. Gazda bi nas petoro stavio u jednu sobu i nije pitao da li imamo uslova za normalan žvot. Dali bi nam lonac i sve smo morali sami da spremamo. Zato sam kao klinac naučio da kuvam, peglam, perem... Nikoga nisam imao pored sebe. Dok se nisam oznojio, nisam ništa imao - kazao je pevač.