Uvek vedra i nasmejana pevačica Maja Odžaklijevska ne posustaje ni kada joj sve životne okolnosti ne idu na ruku, te u svemu traži zrnce nečeg lepog. Ne žali se na period izolacije koji provodi sa autističnim unukom Lukom.
Maja Odžaklijevska je otkrila kako spas od dosade potraže na terasi ili u dvorištu, a brine je jedino kada dečak ima napade.
- Imam terasu na kojoj često sedim, ili eventualno u dvorištu koje smo izolovali još pre više godina, ogradili smo ga, imamo popločani deo i deo sa travicom i izdvojeno je. Živimo u omanjoj zgradi, tako da smo u dvorištancetu Luka i ja sami. On svaki treći ili četvrti dan dobije autistični napad jer mu ne dam da izađe iz dvorišta, ili je u kući, ne može da se kreće puno. Tada nemam nikakvu pomoć, popričala sam sa kol centrom socijalnog rada da eventualno pošalju neku mlađu osobu koja će da ga prošeta. Međutim, oni su rekli šta ako ta mlađa osoba bude zaražena pa prenese virus. Rekla sam da su potpuno u pravu, preguraćemo on i ja ovo - hrabro priča pevačica i otkriva da je Luka divno dete.
- Luki je dosadno, samo to je problem. On je mali dragi dečak. Mama njegova je tužna što ne može da dođe, ne dam ni jednoj ni drugoj ćerki da svrate kod nas zbog situacije koja vlada, maksimalno smo se zaštitili. Sami smo i srećni smo zbog toga, to je manji rizik. Bolje da smo sami, prosto. Imala sam dosta prilike u životu da ne budem sama, bila sam okružena velikim brojem ljudi, ali ovo je moj izbor.
Maja kaže da nalazi načine da zabavi unuka, kao i da mu tokom napada da slatkiš kako bi se oraspoložio.
- Dam mu ili sladoled ili čokoladicu pa se oraspoloži, naučila sam negove potrebe. Luka najbolje funkcioniše sa mnom, ne žalimo se. Imamo jednu komšinicu u zgradi koja je baka, sa njom nekad popijemo kafu - priča pevačica koja ima 65 godina i zbog starosne granice donedavno uopšte nije mogla da napušta stan.
- Volonteri pri opštini su nam donosili hranu, komšija iz svoje radnjice isto. On je jedan predivan mladi momak, odmah nam je priskočio u pomoć, od prvog dana smam se organizovala. Nemam nikakav osećaj da sam u izolaciji. Izolovala sam se pre više godina što sam tako htela. Ne razmišljam puno o ovome, ne želim. Opuštena sam. Ljudi nisu navikli da se posvete sebi i to je tužno u suštini. Oni su usamljeni ako su sami, a to je veliki psihički pad. Čovek treba da nauči da mi nije neophodno nečije društvo da bi bio ispunjen. Žene nek vezu, nek spremaju ručak, mogu i da se bave grnčarijom, toliko je zanimacija. Tako je kako je, čovek ne treba da se žali. Treba da budemo srećni što smo živi i to treba da nam bude vodilja. Čovek ne treba sve crno da gleda, nije rat i ne padaju bombe. Svi mi sada sudbinu delimo - za “Blic” je zaključila Maja Ožaklijevska.
Maja slobodno vreme koristi da pospremi dom, te je odlučila da sve što joj ne treba da u dobrotvorne svrhe:
- Pola kuće već prekopala, pa kad osvane lep dan kad možemo da izađemo ja sam srećna što ću se vratiti u sređenu kuću. Sređujem garderobu, našla sam onu koju ću da dam Crvenom krstu. Ljudi koji su kreativni će shvatiti ovo kao darovan period da srede život, pročitaju knjige, pogledaju filmove, srede neku papirologiju, evo ja ću nekome i pomoći pa ću pokloniti stvari koje mi više nisu potrebne, a drugima će koristiti.