PRAZNICI SU VREME ZA ODMOR: Svetlana Bojković otkrila svoje NOVOGODIŠNJE ŽELJE, a evo u kakvoj atmosferi SLAVI

Svetlana Ceca Bojković u Novu godinu zakoračiće sa širokim osmehom na licu.

 

Ovu na izmaku ostavlja sa aplauzom koji joj je publika podarila za nedavno premijerno prikazanu prvu epizodu serije „Psi laju vetar nosi“, u kojoj je odigrala ulogu seljanke, dok narednu godinu dočekuje s novim projektom „Močvara“, kao i dve pozorišne predstave u Ateljeu 212.

 

U novogodišnjem intervjuu za Kurir glumica otkriva da li će u pozorištu sarađivati sa ćerkom Katarinom Žutić, priseća se kako je potrošila svoju prvu platu i šta je od velikih želja ostavila da ostvari u 2020. godini.

 

Prvi put na televiziji igrate ženu iz naroda - seljanku. Da li ste zadovoljni?

 

- S velikom pažnjom gledam seriju. Tačno je, prvi put igram baku i ženu sa Kosova.

 

To je tamo jedina Srpkinja, koja ima samo psa, jednu kravu i pušku...

 

- Nikad ranije nisam nosila pušku. Snimali smo po mraku, pa sam nosila bateriju i pazila na psa (smeh). Milanka ima neverovatnu snagu i želju da po svaku cenu ostane tamo gde su joj sahranjeni sinovi i muž. Njen pogled na život i trpljenje nešto su zadivljujuće. Najviše mi je pomogla rediteljka Jelena Bajić, koja je moj lik vodila kroz seriju.

 

U kakvom mi to svetu živimo ili, još bolje, u kakvom svetu žive ljudi na Kosovu?

 

- Ova serija dobro pokazuje kako ljudi žive u pojedinim delovima Kosova. Mnogo volim film „Enklava“, u kom igra Nebojša Glogovac, jer prikazuje kako je starim ljudima koji su tamo izolovani i sami.

 

Kosovo je večito pitanje svih pitanja. Kad ćemo ga rešiti?

 

- Ne verujem da ću to doživeti. Kosovo nije tema od juče, već odavno zapušteno.

 

Imate li utisak da sada radite više nego pre penzionisanja?

 

- Nemam. Najpametnija odluka bila mi je što sam napravila pauzu kada sam živela izvan Srbije. Posao me je sačekao. Uspela sam da se osvežim i malo distanciram od glume. Danas me ona drži u formi i čini da se ne osećam kao penzioner. Uvek bih imala šta da radim, ali je bolje da čovek radi ono što ume.

 

Zašto se ne vratite staroj ljubavi - klaviru?

 

- Nisam ga svirala od srednje škole. U mladosti to mi je bila velika tortura. Završila sam srednju muzičku školu sa prvom godinom akademije. Taj napor ugasio mi je radost sviranja. Danas mi je žao zbog te odluke, ali vreme ne možemo da vratimo.

Možete sećanja na 2019. godinu. Šta ju je obeležilo?

 

- Dosta sam radila. Snimala sam serije o nestalim bebama Vuka Ršumovića i „Močvaru“ Olega Novkovića. Čeka me nastavak nakon novogodišnjih praznika. Prvi put sam radila sa Olegom, a njegova supruga Milena Marković napisala je sjajan scenario, sa gotovo sto likova. Nemam veliku ulogu, ali je lepa. Igram majku dvojice glavnih junaka i drugačija je od svega što sam igrala u karijeri.

 

Ali mnogi vas i danas vide kao Emiliju Popadić iz „Boljeg života“?

 

- Uspela sam da pobegnem od Emilije. Međutim, to je uloga po kojoj će me zauvek pamtiti. U dve serije sam i gost.

 

Koliko ste uloga odbili jer su reditelji želeli da budete kao Emilija Popadić?

 

- Bilo ih je nekoliko. I kod Siniše Pavića sve su to slične i veoma jake žene.

 

Bili ste miljenica publike, a niste imali Sterijinu nagradu kao vaša ćerka.

 

- Dobila sam je sad za životno delo. Nije ni bilo neke prilike. Nagrada mi je izmakla za predstavu „Pučina“, a bili smo favoriti Lane Gutović i ja. Kažu da mi je učinjena nepravda.

 

Kako reagujete na nepravde?

 

- U mladosti mnogo burno. Danas sam odlučila da ne kidam živce.

 

Jeste li imali krize kao glumica?

 

- Nisam. Glumice često ne žele da se pomire s godinama koje dolaze. Moje koleginice greše što žele zauvek da igraju lepotice i heroine, a ne karakter, i to je slučaj za lekara. Mene to nije strefilo. Živela sam pet godina u Finskoj. Gluma me podiže i raduje. Puna sam planova u pozorištu.

 

Danas ljudi trče za novcem, a vi niste prihvatili poziv Ateljea zbog 10.000 dinara veće plate u JDP?

 

- Bila je to velika razlika. Od prve plate, od 70.000 dinara, dala sam roditeljima 20.000, a ostatak sam trošila u Knezu na italijanske cipele.

 

Kakvi su vam bili honorari na filmu?

 

- Sećam se da sam od honorara za „Pasa koji je kupio vozove“ mogla da kupim dva automobila („reno 4“). Kupili smo ipak jedna kola, mesec dana obilazili Evropu i doneli puno garderobe. Sve od jednog honorara. Kupovna moć je bila velika. Danas od honorara glumac može da ode na jedno dobro putovanje.

Vaša ćerka Katarina Žutić vratila se na fakultet i završila režiju. Kako ste to doživeli?

 

- Srećna sam što je to završila. Reditelj se, kao i glumac, kali kroz predstave. Izabrala je veoma težak tekst, posebno za početnike. Uspela je dobro da ga postavi na noge i dobije dobre kritike.

 

Da li ćete sarađivati?

 

- Ne bežim od toga, ali ne forsiram. Najvažnije mi je da Kaja zbog režije ne napusti glumu. Mislim da nema ni nameru.

 

Šta za vas znače praznici?

 

- Vreme za odmor najviše volim da provedem kod kuće. Tada vlada velika histerija, a ja volim da se uvučem u kuću i ne izlazim. Po tradiciji, okupljamo se na večeri kod nas ili prijatelja. Ne družim se s glumcima. Moji prijatelji su iz detinjstva, a većina se ne bavi glumom. Negujem neka drugarstva koja traju više od pola veka.

 

Da li biste nam otkrili svoju novogodišnju želju?

 

- Sebi želim da napravim dve dobre nove uloge u pozorištu, a vašim čitaocima dobro zdravlje i svima jedan duhovni napredak.