Ja sam njih rodila, ne oni mene
Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama.
Da sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao i doslednost svakog izgovorenog pravila.
Izvinite", reče mi jedna mlada žena, "dete vam jede zemlju."
Znam, neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunuće je.
Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam delovala čudno i klonili su me se. I to sam razumela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dete, tvoja briga.
Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš, mlada ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvadeset petu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću. Grešiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Grešiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama.
Čitanje, pisanje, sabiranje... Šta sve nastavnici očekuju da vaše dete zna kada krene u školu?
Grešiš jer ga učiš da će ga svaki pas ujesti i svaka mačka ogrebati. Grešiš što je gojazan, u pelenama sa cuclom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Grešiš što mu ne daš da ide u pesak da se ne bi isprljao, i na tobogan da ti ne bi morala da ga hvataš, jer će mu se guza pregrubo prizemljiti za tvoj kriterijum. Onda će plakati…
A ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi sa dezenom pačića. Žao mi te je, ženo. Žao mi te je, jer znam u šta ćeš da se pretvoriš. U ono što nikome ne prija. Čak ni tom detetu.
