Na ovo pitanje skoro da niko nema adekvatan odgovor u trenutku...
Da vam neko kaže da morate da se preselite iz grada u kome sada živite za najviše 30 dana, kako biste proveli to preostalo vreme?“
Upravo su ovako profesorka psihologije Džejmi Kurts na Univerzitetu „James Madison“ i njeni studenti formulisali pitanje eksperimentalnoj grupi studenata u skorijoj studiji. Bili su radoznali da saznaju šta bi njihovi prioriteti bili ako bi morali da napuste grad u kome trenutno žive: Sa kim bi proveli vreme? Šta bi radili?
Grupa studenata je trebalo da se ponaša kao da će se stvarno preseliti. Profesorka je sa kontrolnom grupom na nedeljnom nivou proveravala njihova osećanja i postupke. Uočila je da je ova „eksperimentalna“ grupa pokazala viši nivo sreće od neutralne kontrolne grupe.
Ovaj efekat javlja se zbog toga što se ispunjavaju neke osnovne psihološke potrebe – samostalnost, kompetencija, i međuljudska povezanost – koje su u vezi sa dobrim opštim stanjem.
Jedan student je rekao: „Bio sa produktivan, ali nisam proveo previše vremena na poslu, viđao sam se sa prijateljima.“ Verovatno je da su ovi studenti bili aktivniji, i da im je eksperiment pomogao da raščiste sa sobom šta su im prioriteti. Radili su stvari u kojima su dobri, a i više su se družili sa prijateljima koji im znače. Vrlo je moguće da su manje radili ono što „treba“ a više se fokusirali na ono što život čini bogatijim.
Kako možete ovo istraživanje da primenite na sebe? Lako.
Postavite sebi pitanje slično onome na početku teksta – Šta biste najviše voleli da radite ako iste morali uskoro da se preselite? Kada vam misli navru, poređajte ih po prioritetu.
Zapišite imena ljudi sa kojima biste najviše voleli da provedete vreme. Koji su to restorani, muzeji, prirodne lepote koje biste voleli da vidite. To mogu biti stvari na koje se obično ne biste fokusirali. Verovatno je da ste obično suviše zauzeti. Možda vam nedostaje motivacije. U svakodnevnom prebukiranom životu, vrlo je moguće da niste zapazili da su vam potrebne sve te stvari… Ništa ne može da istakne važnost neke stvari (osobe, mesta) kao zamišljanje da je više nema.
Druga istraživanja pokazuju da, kada vreme zaista „istekne“, emotivna nagrada i značajni ljudi i mesta prirodno isplivaju na vrh liste prioriteta. Ova studija pokazuje da ovakav način razmišljanja može da se „stvori“ unapred i da nam pomogne da vidimo prioritete jasnije.
