Hoće li projuriti jedan kraj drugog a da se i ne pogledaju? Ili će porazgovarati i dogovoriti se šta će završetak odneti sa sobom u prošlost, a šta početak poneti dalje u budućnost? Nova godina donosi nam novu priliku da zakoračimo stepenicu više na lestvicama ličnog rasta i ostvarimo bolji život. A da bi bilo tako, treba znati dobro završavati i započinjati...
Kako se neguje ljubavni život: 7 saveta priskaču u pomoć - sačuvajte se od razočaranja!
Godine prolaze. Neminovno. Reka života teče. Nezaustavljivo. Završeci i novi počeci izmenjuju se i prepliću do te mere da je ponekad teško razlučiti da li je sledeći korak kraj jednog puta ili početak drugog, a često je i jedno i drugo. Ritam početaka i završetaka duboko je utkan u naše biće, a kako se s njim nosimo uveliko će uticati na naš razvoj i kvalitet življenja – hoće li nas valovi života ljuljati i nositi prema novim obalama ili nas, pak, potopiti...
Šta su to dobri završeci i zašto su tako važni?
Kao prvo – dobar završetak je – završen! No, šta ako to nije? Gestalt – pravac psihoterapije koji je osnovao Fric Perls – puno se bavi ograničavajućim uticajem "nezavršenih poslova" koji nam poput magneta odvlače dragocenu energiju iz sadašnjeg trenutka i uzrokuju hod kroz život koji mnogi opisuju kao "dva koraka napred, jedan nazad".
Na primer, probudite se poletni, dobro raspoloženi i puni energije – još vam je 100 odsto energije na raspolaganju. Krenete prema kupatilu i usput vam pogled padne na fotografiju na zidu, na kojoj je nasmejana skupina mladih ljudi. Uz lagani grč u želucu setite se da ste obećali da organizujete sledeći izlet, a već nedeljama to odgađate jer nemate vremena. Slegnuvši ramenima, idete dalje, sad ste još u posedu 80 odsto svoje energije, a 20 odsto je zarobljeno u otvorenom fileu "izlet".
Nezavršeni poslovi
Još samo dva koraka i stići ćete do kupatila, no morate proći kraj telefonske sekretarice koja neumorno svetluca ne bi li privukla vašu pažnju.
Uh, možda je opet mama ostavila poruku, već mesec dana nisam stigla da je posetim, a neću ni idućih nedelja, a možda bih ipak mogla... Ma ne, nemam kad..."
Konačno uspevate da zakoračite u kupatilo, no sada imate još samo 50 odsto svoje energije jer je 30 odsto ostalo zarobljeno u nerazrešenim dilemama vezanim za majku... I tako redom – nezavršeni poslovi s bivšima, partnerima, prijateljima, šefovima, neispunjena obećanja samoj sebi, odgođeni planovi... Na kraju možete biti srećni ako uspete u "sada i ovde" zadržati 10 odsto svoje energije, a tu jedva pomaže i najjača kafa.
Kako prepoznati šta nam odvlači energiju?
Zapravo, to i nije tako teško. Obratite pažnju na misaone krugove koji se ponavljaju: možda ipak... zapravo bih mogla..., ipak ne..., možda je trebalo…, možda sam mogla…, bilo bi bolje da sam…, bilo bi bolje da nisam... Ako sebi postavite pitanje smisla i svrhe takvih razmišljanja, možda ćete otkriti da samo ponovo pretresaju teme koje su završene i na koje više ne možete uticati! Završeni poslovi očitavaju se u rečenicama koje se završavaju – tačkom.
Tačka znači: razmislila sam o temi, osvestila osećanja i šta sam iz toga naučila, šta je bilo najbolje i najgore i sad to iskustvo mogu pospremiti u svojoj arhivi sećanja i više mu se ne vraćati.
Orezivanje ruže života
Orezivanje ruža sjajna je metafora za završetke i nove početke. Vrtlari orezuju ruže iz tri razloga:
Grm ruže proizvodi više pupoljaka nego što ih može hraniti tako da treba odrezati i neke zdrave i dobre kako bi se održali oni najbolji za grm.
Postoje neke grane i pupoljci koji su bolesni i ne razvijaju se dobro.
Neki su već uvenuli i zauzimaju mesto, koče stvaranje novih.
Ako to primenimo na život:
Vremenom prikupimo više aktivnosti, odnosa i interesa nego što nam dopuštaju naše vreme i energija. Tad je važno osvestiti da nije moguće posvetiti se svemu tome i odabrati u što ćemo uložiti vreme i energiju. Takođe, postoje ljudi i situacije u koje smo uložili puno energije i truda, a nikako ne dobijamo zadovoljavajuće rezultate. Nema pravog razloga beskonačno pokušavati. Isto tako, postoje stvari koje su "mrtve" već dugo i zaista je vreme da ih otpustimo.
Ako vam se želje ne ispunjavaju: Nije svejedno koju sveću palite i kojim danom! (UPUTSTVO)
Naši stavovi prema krajevima
Razmislite o tome kako uopšte gledate na završetke: smatrate li ih prirodnim? Verujete li da postoji vreme za sve u životu i da završetak nečeg ujedno označava i priliku za početak nečeg novog? Ili pak verujete da sama činjenica kako nešto završava znači da to nije bilo u redu? Taj mit tvrdokorno se uvukao u mnoge pore našeg života, čemu uz uzdah svedoči četrdesetogodišnja Marina koja se pre dva meseca razišla s partnerom s kojim je provela četiri srećne godine.
Kad god nekome kažem da više nismo zajedno", tuži se Marina, "obično čujem nešto poput 'Znala sam odmah da vi niste jedno za drugo' ili 'Šteta što niste uspeli'... Moja istina je: proveli smo zajedno četiri predivne godine i za to vreme savršeno smo odgovarali jedno drugom.
Zatim smo se počeli razvijati u suprotnim pravcima, odnos se promenio i s puno poštovanja i ljubavi odlučili smo se razdvojiti. Sad oboje žalimo, no znamo da smo postupili ispravno. Ne moram ni reći kako me gledaju, kao da sam poludela!"
Pomešana osećanja
Završeci i počeci vrlo su često natopljeni ambivalentnošću. Dr. Eolen Bojd Mekmilan, objasnila je kako proživljavamo celi spektar emocija: radost, sreću, krivicu, žaljenje, očaj... Nije lako dopustiti sva ta pomešana osećanja u isti tren, lakše je stvari "strpati" u kategorije – dobro ili loše, srećno ili nesrećno, no život su dugine boje, a ne crno-beli film!
Godine 1999. psiholog i dobitnik Nobelove nagrade Danijel Kanman oblikovao je pravilo "vrhunac – kraj". Sećanje na neko iskustvo u najvećoj je meri određeno dvema stvarima: kako smo se osećali na vrhuncu događaja i kako smo se osećali kad se završio. Na primer, nakon prekida veze zaključiti da smo "gubili vreme s tim gadom" znači obezvrediti iskustvo i izgubiti vredne životne lekcije.
7 znakova koji vam pokazuju da je u velikom problemu:Evo kako da pomognete dragim osobama
Ako, pak, završetke vidimo kao prelaze koji nam nude šansu da se popnemo stepenicu više, onda se s njima možemo suočiti s manje straha, dostojanstveno i svesno! Pritom je važno osigurati sebi vreme da - procesuiramo osećanja, osvestimo ih i proradimo. Najveća šansa za rast nije toliko u samom prelazu koliko je u odluci šta ćemo ostaviti iza sebe, a šta poneti sa sobom...
Prilika za dublje povezivanje sa sobom
U različitim razdobljima života identifikujemo se s različitim ulogama, u skladu sa zbivanjima koja su tog trenutka aktuelna. Neke od tih uloga su nam drage i najradije bismo ih zadržali zauvek, druge pak smatramo nužnim zlom, zameramo životu što nam ih je nametnuo i jedva čekamo da se završe... No, sve te uloge su privremene, poput odeće koju prilagođavamo vremenskim uslovima, godišnjem dobu, trenutnoj modi... JA sam ona koja tu odeću nosi, ona koja je odeva i svlači, a ta JA oduvek je postojala i uvek će postojati.
Zastanite na trenutak dok čitate ove reči i osetite tu JA koja je pozadinski svedok svih vaših uspeha i poraza, radosti i tuga, koja je bila tu dok ste bili devojčica i biće i onda kad dobrano zagazite u pozne godine. Ta JA nije podložna zakonitostima prostora i vremena i vrlo je lekovito negovati odnos s NJOM. ONA je naša suština, dobro zna što je za nas najbolje i stalno nam šapuće glasom snova i intuicije. Svesna je šire slike našeg života dok se naša svakodnevna svest gubi u mrežama prolaznih detalja.
Četiri vrste početaka
Nove godine tradicionalno započinju poljupcima, šampanjcem i nadobudnim novogodišnjim odlukama. Od 1. januara ćemo – prestati da pušimo, početi da vežbamo, biti ljubazni prema saradnicima... Mašta nema granica. 1. januara sve će se promeniti, samo tako! Najčešće i verujemo da će tako biti sve dok nas svakodnevica opet ne zarobi u svoju kolotečinu. No ako napravimo dobar plan i osiguramo potrebne resurse, možemo taj simboličan datum iskoristiti i kao podsticaj za željene promene!
Dženis Van Dik, autorka novele u kojoj opisuje kako je mlada žena obolela od raka odlučila sama da odredi u kojim će uslovima okončati svoj život, definisala je četiri vrste početaka:
Počeci "Jedva čekam" - oni koje smo sami odabrali i odnose se na novo razdoblje u životu – na primer sklapanje braka, novi posao, preseljenje... Ti počeci mogu biti vrlo uzbudljivi i puni oduševljenja, a iziskuju i puno energije kako bismo proširili granice svog dosadašnjeg sveta.
Izjave "Znam da moram početi nešto novo" - govore da smo kognitivno svesni potrebe za nečim novim, no istovremeno pokazuju i to da izbegavamo zaista krenuti te kako deo nas to zapravo ne želi.
Počeci "Molim vas, nemojte me terati na to!" - teški su jer su drugi ljudi ili životne okolnosti inicirali promenu, što može proizvesti osećaj bespomoćnosti.
"Šta sad? Odakle da krenem?" najteži je oblik novog početka, označava da smo neočekivano upali u "rupu" i tad prvo gledamo kako se iz nje izvući. Uzrok takvih promena najčešće su bolest, smrt, katastrofe, a praćene su stanjem šoka ili intenzivnim emocionalnim reakcijama i predstavljaju veliki stres.
Koliko ambiciozni treba da budemo?
Šta je praktično učenje iz navedenog?
Imajući na umu da nam se u životu mogu dogoditi svi ti oblici promena, željeni i neželjeni novi počeci, dobro je oboružati se resursima:
Prihvatiti i biti otvoreni prema promenama. "Teći zajedno s rekom" – osluškivati nove tendencije i razvijati fleksibilnost i prilagodljivost.
Imati spremne odgovarajuće strategije kako se nositi sa situacijom ako je ona stresna. Na nju možete malo uticati. Tu pomažu znanja kako se psihofizički održavati u dobrom stanju.
Negovati pozitivnu perspektivu – gledati promene na pozitivan način.
Znati gde potražiti pomoć kad zatreba.
Slušajmo svoje srce
Nije stvar u tome koliko godina živimo, nego u tome koliko života ima u tim godinama!" izreka je pripisana Abrahamu Linkolnu.
I zaista, ako zamislimo da se nalazimo negde pri kraju svog životnog puta i gledamo unatrag, ono što pamtimo kao važno i vredno stvari su u kojima smo sledili "ja želim...", nadahnuće svog srca, a ne "bilo bi pametno..." našeg mozga. Započnimo planiranje novih početaka osluškujući svoje srce! Kao prvo, pronađimo one slike, misli, planove od kojih nam čitavo biće zatreperi radosnim iščekivanjem, dopustimo sebi da uživamo u njima s osećanjem znanja kako ih možemo ostvariti, koliko god nam se činili "nerealni".
Naši snovi pokazuju smer našeg srca i duše! Tek nakon toga uključuje se um, čiji je zadatak mudro proračunati rizike i osmisliti korake kako te snove možemo realizirati.
Neka sledeća godina bude ona koju posvećujemo slušanju svog srca! Kao što je jednom rekao Stiven Spilberg:
Svi izuzetno uspešni ljudi su sanjari, samo ne postižu svi sanjari izuzetan uspeh!"
U tom smislu, neka nam smer pokažu snovi, a um neka utre put da ih ostvarimo.
