Deo ljudske prirode opisan je metaforom malog naučnika: život nam je lakši i podnošljiviji ako neke stvari unapred znamo. Naučnik u svakom od nas traži formule života, povezanost, logiku i izvesnost kako bi lakše tolerisao svakodnevicu. Vera u prst sudbine ili nešto izvan ljudskih moći donosi logiku i red u našem mikrokosmosu, pruža dozu sigurnosti i predvidivosti, a samim tim smanjuje strepnju od budućnosti i situacija u kojima mislimo da se nećemo snaći. Tako ljudi koji veruju u sudbinu imaju želju za predvidljivošću, sigurnošću i u krajnjoj liniji kontrolom, traganjem za nekom logikom, objašnjenjem i racionalizacijom života i sveta u kome žive. Teza da je sve zapisano u zvezdama ili unapred predodređeno, sa psihološke strane sadrži i dozu bespomoćnosti jer je ključ u rukama drugoga i s tim u vezi, šta god da uradim, ništa ne mogu da promenim. Takvi ljudi teško prihvataju rizik i preuzimaju odgovornost za svoj život i svoje postupke, a lakše im je da misle kako je to sudbina, viša sila ili splet nekih spoljašnjih okolnosti. (Otuda pojam spoljašnji lokus kontrole, odnosno verovanje kako sami ne možemo da utičemo na svoj život).
Nasuprot njima, psihološke karakteristike ljudi koji misle da su sami krojači svoje sudbine, sasvim su suprotne: oni preuzimaju rizik i odgovornost za svoj život i lične postupke, osećaju da od njih nešto zavisi i kako mogu da promene situaciju, imaju unutrašnji lokus kontrole, to jest veruju da nisu samo posmatrači svog života, već aktivni učesnici koji mogu da kontrolišu svoj život.
POSTOJI LI VIŠA SILA
Naš stav prema sudbini, višim silama ili predskazanju najviše zavisi od interpretacija koje smo usvajali tokom života, poruka koje smo dobijali od okoline i načina na koji smo razmišljali o događajima (ko zna zašto je to dobro, uvek posle kiše dolazi sunce, ja sam rođen pod srećnom zvezdom i tako dalje ili takva mi je sudbina, nesreća nikada ne dolazi sama, meni nikada ništa ne ide...)
Zanimljivo je da se sudbina najčešće pojavljuje u negativnoj konotaciji i njoj se obično pripisuju loši događaji, negativna i neprijatna iskustva. Kada smo srećni, radosni i dešavaju nam se lepe stvari, mi ne pomišljamo na sudbinu, to nam se čini kao neko normalno i zasluženo stanje. Ali, čim nešto krene loše, naiđemo na prepreke i teškoće, pozivamo se na sudbinu. Vrlo je teško prihvatiti neuspeh i mnogo je lakše to pripisati nekim višim silama, nego nastaviti borbu. Taj odbrambeni mehanizam racionalizacije pomaže nam da očuvamo pozitivnu sliku o sebi i na taj način racionalno objasnimo da tu nema naše krivice, već je reč o udelu nekih sila koje su van naših moći. Nekim ljudima je verovanje u sudbinu često jedini način za prevazilaženje životnih teškoća, posebno u situacijama kada se osećaju nemoćni da pomognu sebi ili drugima.
STRUČNI SAVET
Psihoterapeuti, literatura popularne psihologije, life couching i mediji bombarduju nas savetima da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Šta to konkretno znači? Na prvom mestu, moramo da imamo izbor i slobodu da samostalno donosimo odluke i preuzimamo odgovornost za postupke i put koji izaberemo. Ali, to takođe znači i da prihvatamo rizik jer krajnji ishod naših odluka i izbora koje pravimo može da bude dobro ili loše rešenje. Sposobnost da se borimo sa neprijatnim osećanjima i u sebi pronađemo uzroke loših događaja, da nastavimo svoj život, često je težak proces i neprekidna borba. U jezičkim formulacijama takođe se ogleda i naša sklonost da svesno ili nesvesno potcenjujemo sebe, svoje sposobnosti, volju i moć da sami kreiramo svoj život. Ilustrativan primer za to jeste kada za venčanje ili stupanje u brak kažemo izgovorili su sudbonosno da, a pri tom zanemarujemo činjenicu da je ipak odluka o stupanju u brak na tim ljudima, nikako na sudbini ili drugim neobjašnjivim silama (ljudi se posle sudbonosnog da i razvedu!). Potreba čoveka za predvidljivošću i izvesnošću u funkciji je redukcije, smanjenja anksioznosti, straha od nepoznatog i ima tu svoju psihološku funkciju. S druge strane, kada bi svako od nas tačno znao šta ga čeka u životu, kako će se stvari odvijati i šta će se sve desiti u budućnosti, kako bi nam svakodnevica izgledala? I zašto da ne verujemo u srećnu zvezdu i lepu budućnost?
Milica Zarin, psihoterapeut
