Budimirović o ovom sportu govori isto s mnogo ljubavi
Mikica Budimirović imao je život pun snova i želja. Žurio je da ih ostvari, a imao je samo 20 godina kada je ostao nepokretan posle teške saobraćajne nesreće.
Čitav se vratio iz vojske, da bi 15 dana kasnije, u ono ratno vreme između 1993. i 1994. godine pao s motora. Doživeo je kliničku smrt, a i kad su ga skinuli kako kaže "grobaru sa lopate", i uprkos svim zdravstvenim komplikacijama koje su usledile jednostavno je prezupčio - odlučio je da se bori.
Mikica je danas v.d. direktora za Odrasla i invalidna lica na Bežanijskoj kosi, a bio je uspešan košarkaš u kolicima.
Objasnio nam je najpre kako se rodila ljubav prema sportu, ali i volja da nastavi da se bori uprkos onome što mu se desilo.
- Najpre sam se bavio streljaštvom, ali se tu nisam dugo zadržao. Iako sam bio uspešan, žudeo sam za ekipnim sportom. U košarci u kolicima zadržao sam se 20 godina. Košarka mi je, kao kolektivni sport, davala tu energiju i održala moj duh.
Njome sam se bavio do pre dve godine.
- Jedno vreme sam i vodio našu reprezentaciju košarkaša u kolicima i trudio se da i na tom polju dam svoj maksimalni doprinos. Iz košarke sam morao da se povučem iz prostog razloga što mi profesionalna karijera nije dozvoljavala da ispoštujem sve svoje obaveze. U mom slučaju godine nisu imale veze s tim jer se košarkom u kolicima možete baviti i u poznijim godinama, za razliku od stojeće košarke. Obaveze mi jednostavno više to ne daju - ispričao je Mikica koji, osim u Domu za odrasla invalidna lica radi i kao asistent na fakultetu, ali i u nevladinom sektoru.
Od sporta, ipak, ne odustaje.
- Trudim da ostanem istrajan u teretani, gde pokušavam da očuvam svoje zdravstveno stanje. Sport je značajan svima, i to ne samo zato što obezbeđuje platformu za očuvanje zdravlja. Kod osoba sa invaliditetom sport je pogotovo bitan.
Sport mu je promenio način života, a uvek ističe da je u sportu kao takvom, posebno ekipnom, za osobe sa invaliditetom posebno važna socijalizacija.
- U sportu sam uspeo dosta da putujem, da se družim sa novim ljudima, da vidim svet...smatram da sam iako možda nisam ostvario značajne rezultate imao udela u tome što smo taj sport sačuvali i podigli ga na viši nivo. Kad sam počinjao da se bavim košarkom u kolicima, tada nije bilo IT tehnologija kao sada, a tek s odlaskom na neka takmičenja mogli smo da vidimo kako izgledaju kolica za profesionalno bavljenje košarkom, dok smo mi igrali u običnim... Kako sam mašinac, pravio sam neka kolica, rej barove za njih, modifikovao ih tako da možemo da pariramo drugim takmičarima.
- Već 2007. godine situacija se promenila. Uspeli smo da obezbedimo 25 kolica koja su baš za profesionalno bavljenje košarkom. Ipak, Evropa i svet su išli malo iznad nas, što je možda i uticalo na to da do sad nismo osvojili medalju ni na jednom prvenstvu – govori Mikica koji o sportu voli da govori isto onoliko koliko je voleo njime da se bavi.
