Pred početak predstave, prisutnima se obratio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Božidar Đurović.
- Kaže se da veliki ljudi, oni koji su iza sebe ostavili takvo grandiozno delo, kao što je ostavio naš Vojislav Voki Kostić, ne umiru. Oni odlaze, oni se sele. Menjaju samo prostor, a nas ostavljaju. Voki se preselio u neku drugu dimenziju i neki, nadajmo se, bolji svet od ovog. Preselio se i u naše sećanje. Ovim putem, mi mu se zahvaljujemo na svemu što je uradio za Narodno pozorište, a prevashodno na onome što je uradio za ovu znamenitu predstavu. Ona i jeste znamenita ponajviše zahvaljujući upravo njemu. Posvećujemo mu večerašnju predstavu, uvereni da je negde sa nama i da nas, negde iz prikrajka, iz nekih astralnih, nama nepoznatih sfera, gleda, a možda i uživa u svom genijalnom delu - rekao je upravnik nacionalnog teatra.
Nakon toga, prikazan je kratak insert iz emisije Tanje Peternek Aleksić TV lica, kao sav normalan svet iz 2005. godine, u kojoj gospodin Kostić objašnjava na kakvim je sve neobičnim instrumentima komponovao muziku za predstavu.
Potom je narednih sat vremena bilo rezervisano za vrhunsku umetnost, a onda je usledila i nagrada za sve ono prikazano na sceni. Horsko skandiranje Bravo, praćeno burnim ovacijama i skoro desetominutnim snažnim, usinhronizovanim, aplauzom, više je podsećalo na situacije sa nekih sportskih borilišta, nego sa pozorišnih predstava. Poneseni takvom reakcijom publike, čiji je najveći deo stajao na nogama, članovi ansambla izveli su jednu sliku iz predstave na bis. Razmena više nego pozitivne energije trajala je još nekoliko minuta, a u međuvremenu, publici se poklonio i gost iz Hrvatske, koreograf i reditelj predstave Staša Zurovac koji je, takođe, pozdravljen burnim aplauzom.
Podsećanja radi, ova predstava je premijerno izvedena 22. decembra 2004. godine, u samom startu dobro je uzdrmala kulturnu javnost koja, u tom trenutku, još uvek nije mogla da prihvati činjenicu da se neko drznuo da posle antologijskog filma, snimljenog 1981. godine, a čije su replike odavno postale deo svakodnevnog govora, uradi ni manje ni više nego balet. Već na premijernom izvođenju, poklonici baletske umetnosti oduševljeno su je prihvatili, kao i oni koji do tada uopšte nisu posećivali baletske predstave. Atraktivna postava, u kojoj nema glavnih i sporednih uloga, vrhunska Kostićeva muzika bez koje predstava ne bi bila tako posebna, odlična koreografija i režija kroz koju je predstavljen naš mentalitet, samo su neki od detalja koji su baletu Ko to tamo peva odavno obezbedili kultni status.
