Tragedija Viljema Šekspira Otelo od 1604. godine, kada je napisana, često je bila inscenirana i postala je večita inspiracija umetnika koji su iz ovog dela crpeli najrazličitije teze - osećanja strasti, straha, ljubomore... a univerzalnost tih osećanja omogućuje da se ona lako transferišu u današnje vreme, pa da, kao i druga Šekspirova dela, izazivaju katarzu u stvaralačkom izrazu moderne umetnosti.
Komad Otelo balansira na rubu arhetipske strasti muško-ženskog odnosa, ali i oštre, beskrupulozne političke igre, bliske današnjem gledaocu. Kao takav on je bio intrigantan autorima predstave, koji su ga osavremenili i na njegove teze replicirali jezikom plesnog teatra.
Događaj je smešten, i vremenski i stilski ograničen, u jednu noć. Jedan parti. Otelo sa kraja zabave? Kraja igre? Kraja partije? Otelovski, karakteristično tragičan zaplet, više posledica intrige i slučaja nego hibrističkog prokletstva glavnih junaka, tretiran pročišćenim sredstvima plesnog teatra, apostrofira strast, učitavajući istovremeno i neke novovremene simbole.
Koreografiju su radili Zoran Marković i Maša Kolar, a za kostim i dizajn scene bila je zadužena Angelina Atlagić. Predstava je rađena u koprodukciji sa festivalom Budva grad teatar, a igraju Nikola Tomašević, Tamara Ivanović, Ana Ignjatović, Strahinja Lacković, Miloš Isailović, Milica Jević i Miloš Kecman.
