Iako tek poneki reditelj iz daleke Azije uspe da napravi uspeh van granica svoje zemlje, slučaj japanskog reditelja Hirokazu Koreede je drugačiji. Miljenik evropskih festivala, tri puta nominovan za Zlatnu palmu i jednom za Zlatnog lava, Koreeda je više uspeha imao van rodnog Japana u kome je i dalje nepoznat široj publici.
Koreeda je planirao da bude novinar, ali je počeo da radi kao asistent reditelja na televiziji, što ga je uvelo i u svet filma. Njegov debi, Maboroši (Maboroshi no hikari) je bio nominovan za Zlatnog lava u Veneciji, a osvojio je nagradu Zlatna Osela. Njegovi filmovi obišli su ceo svet i bili prikazani na svim velikim festivalima, a među najznačajnija ostvarenja ubrajaju se Idemo dalje (Aruitemo, aruitemo), Niko ne zna (Dare mo shiranai), Kiseki i Wandafuru raifu.
Njegov najnoviji film, Kakav otac, takav sin (Soshite chichi ni naru) ostvario je možda najveći uspeh do sada. Nominovan je za Zlatnu palmu, a u Kanu je osvojio nagradu žirija i ekumenskog žirija, na Asia-Pacific filmskom festivalu osvojio je nagrade za najbolji film i reditelja, a osvojio je nagrade publike na festivalima u San Sebastijanu, Sao Paolu, i Vankuveru.
Tema filma je vrlo delikatna- u fokusu je odnos oca i sina koji biva doveden u pitanje kada se otkrije da je došlo do zamene beba u porodilištu i da su dve porodice odgajale tuđu decu. Iako je ova tema vrlo teška i do sada više puta obrađivana u mnogim serijama i filmovima, Koreeda joj pristupa na jedinstven način, sa dozom humora ali i emocionalnom dubinom. Ova tema posebno je interesantna iz perspektive japanskog društva. Naime, reditelj je u intervjuu koji je dao u Kanu otkrio da je u Japanu usvajanje vrlo retko, jer roditelji smatraju da je krvna veza ono što čini porodicu i skoro je nezamislivo da odgajaju decu koja nisu njihova. Takođe, u istraživanju za film je otkrio interesantne podatke o sličnim pričama, pogotovo u sedamdesetim, kada je došlo do bejbi-buma u Japanu, a nije bilo dovoljno osoblja u bolnicama što je dovelo do značajnog broja grešaka. Ono što je interesantno, u slučajevima u kojima su greške otkrivene, 100% roditelja je odabralo svoju biološku decu.
Iako je strahovao da je ova kulturološka razlika prevelika da bi publika sa zapada razumela i prihvatila njegov film, desilo se upravo suprotno. Koliko je značajno ono o čemu govori, i način na koji govori, shvatio je i Stiven Spilberg koji je predsedavao žirijem u Kanu i posredovao da Dreamworks otkupi prava od Koreede za rimejk za američko tržište.
