Film je 2008. godine osvojio nagradu za najbolji film i najbolju žensku ulogu na Festivalu u San Sebastijanu. Priča o udaljenoj porodici – dve sestre, Nezrin i Guzin, i bratu Mehmetu, koji žive udobnim, aktivnim životom u Instanbulu. Kada braća i sestre otkriju da je njihova majka nestala, vraćaju se u mali grad na obali mora, ne bi li je pronašli. Dok putuju kroz seoski predeo shvataju da su stranci u sopstvenom zavičaju, znajući o njemu baš koliko i jedni o drugima - gotovo ništa. Što je najgore, udaljili su se od sebe samih, od svojih snova koje su napustili zbog predrasuda, nihilizma i prihvatanja statusa kvo. Njihova potraga za majkom se pretvara u spiritualni put kroz sebe same, otkrivajući delove svojih sopstvenih ličnosti uz pomoć poetičnog turskog, seoskog krajolika.
Pandorina kutija se bavi nekolicinom paradoksa, između ostalih i tim da je komunikacija najlakša između najstarijih i najmlađih. Nusretina deca nisu u stanju da se identifikuju s njenim emocijama, ali njen unuk, Murat, itekako može: njih dvoje iskazuju svoje emocije na dirljiv način i upravo ih ova zajednička crta na kraju i povezuje i dovodi do stanja potpunog međusobnog razumevanja. Dramu jedne porodice rediteljka koristi kao moćnu metaforu za sve loše aspekte modernog života, ali i za nadu koja se neumitno pojavljuje.
