Prva samostalna izložba Marijane Janković donela je svežinu, drugačije viđenje umetnosti, kolorit, specifičan vizuelni jezik, te nema sumnje da zavređuje pažnju svih ljubitelja veza na platnu i sličnih tehnika.
Mlada umetnica Marijana Janković u svojim radovima aktere prikazuje u svakodnevnim, naizgled bizarnim situacijama, kroz veoma dopadljiv i razigran vizuelni jezik. Vibrantnošću kolorita i poigravanjem perspektivom proizvodi specifičnu sintezu pop-kulture, animacije, fotografije, filma i stripa, koristeći tzv. punch needle tehniku taftovanja, koja je jedan vid veza na platnu.
Marijana je sa nama podelila svoje viđenje umetnosti, inspiraciju za ove radove, ali nam je otkrila i kakvi su njeni budući planovi u ovoj sferi.
U čemu leži inspiracija za tvoj neobičan umetnički izraz?
— Najveći deo inspiracije polazi od miksa svega što sam upijala kroz različite medije još kao dete. Mešavina televizije, filmova, stripa, video-igrica i literature izgradila je moj senzibilitet. Odrastajući u Srbiji, uvek sam se osećala kao da sam daleko od svega i posmatram svet sa distance. Američka kultura je dopirala do mene kroz par kanala u određenim delovima dana i kroz taj prozor sam mogla da vidim taj šareni svet koji delovao apsurdno, koliko i hipnotišuće. Ono što sada stvaram je definitivno refleksija tog iskustva.
Upečatljiva facijalna ekspresija koja postaje lajtmotiv na skoro svim radovima iznedrila je naziv same izložbe. Psychic driving je psihijatrijska procedura korišćena tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka od strane CIA na projektu MKUltra, pri čemu su učesnici bili izlagani velikim dozama elektrokonvulzivne terapije, u kombinaciji sa podjednako velikom dozom psihodeličnih supstanci, poput LSD-a. Namera je bila slomiti ličnost učesnika, tako što će im se određeni audio-sadržaj konstantno ponavljati dok ne dođe do apsolutne neutralizacije strukture njihovog kognitivnog dela ličnosti. Likove na Marijaninim delima vidimo nezainteresovane, isključene od realnosti koja ih okružuje i situacije u kojoj se fizički nalaze.
S obzirom na lajtmotiv otupelih likova, odstranjenih od ikakvih spoljašnjih uticaja, predstavlja li to svojevrsnu socio-kulturološku kritiku društva i ko bi u njoj trebalo da se pronađe?
— Stvarno ne pokušavam da nekoga kritikujem. Mislim da je neizbežno da se doza cinizma, za koju verujem da je mojoj generaciji svojstvena, isijava kroz moj rad. Uvek je dobro i da se neko pronađe. Ipak, ne mislim da je moja uloga kritičara, ja samo posmatram i možda dajem neki komentar. Važno mi je da radovi zabave ljude.
Ko je tvoj uzor u stvaranju uopšteno, ali i konkretno za ovu izložbu?
— Uzori su, nekako, svuda, svi pomešani od gomile informacija kojima se izlažem svakodnevno. Ali, ako bih nekoga pomenula, onda je to prva tekstilna umetnica koju sam pronašla dok sam upoznavala ovu tehniku — Hannah Epstein.
Kako si počela da se baviš ovim vidom umetnosti? Postoji li još neki "umetnički" način kojim ispoljavaš svoju kreativnost?
— Kao za toliko mnogo stvari u životu, moje interesovanje za ovu temu krenulo je od rečenice mog brata — u stilu hej, jesi čula za ovu stvar? — to sam ovih dana rekla na ovu temu, i ne bih mogla bolje ni da objasnim. Osim fotografije, od koje sam nekako odvojila i udaljila, moj izraz uvek kreće od tog crteža, pa ne znam da li mogu to da ubrojim u “još neki” način.
Možemo li očekivati u budućnosti nešto slično ovoj izložbi ili pak potpuno drugačije?
— Ne mislim da je verovatno da naredni radovi budu potpuno drugačiji. Ali, sigurno neće biti ni poput radova sa izložbe. Imam mnogo ideja o tome kako bih unapredila svoju tehniku, na koje načine mogu da manipulišem materijalima i kako da proširim svoj estetski izraz. Mislim da će novi radovi biti većih razmera na raznim nivoima i jako im se radujem.
Prva samostalna izložba Marijane Janković otvorena je u četvrtak,11. novembra, u TransformArt galeriji u Beogradu, a organizator je Kulturforum, organizacija za društveno-kulturološki razvoj.
