Osluškujte svoje dete! Prepoznajte bol i teška osećanja žrtve i reagujte na vreme.
Mediji, institucije, nastavnici i roditelji poslednjih godina neprestano govore o problemima vršnjačkog nasilja. Svedoci smo toga da se sve veći broj dece, svih uzrasta, susreće sa ovim problemom. Ovakvo ponašanje počinje od vršnjačkog prepiranja, inata, a može se završiti ozbiljnim emotivnim i psihičkim problemima u životu deteta koje nasilje trpi, piše Yumama.
Akcenat je uvek na nasilnicima i na njihovom ponašanju, sprečavanju agresije. Retko ili slabo ko govori o deci koja su žrtve. Kroz kakve probleme prolaze mališani koji nasilje trpe, kakvu tugu nose njihova malena srca i koliko su oni emotivno degradirani?
Kao i u svakom skupu, bilo da je pleme, odeljenska grupa ili životinjska horda, najslabija karika uvek najlošije prođe. Ne samo da je odbačena od strane ostalih, već ona obavlja stvari koje niko ne želi, nju ismevaju, rugaju joj se i na svakom polju nad takvom osobom vrše nasilje. Ovo se dešava i u školama!
Deca koja trpe nasilje su često zatvorena u sebe, imaju jednog ili nijednog drugara, žive u beskrajnoj tuzi, patnji i bolu. Osećaju se usamljeno, takva deca su nepoverljiva i smatraju da im niko nije podrška.
Baš iz tog razloga je važno da se odnos pun poverenja uspostavi na relaciji dete-roditelj.
Mališani žrtve nasilja svoje probleme kriju u sebi, ne vole da govore o tome, pa bi roditelji trebalo postepeno da pristupaju detetu. Dešavaju se situacije u kojima deca ne govore roditeljima sa kakvim se problemima susreću, jer su zastrašeni od strane svojih vršnjaka. To su oni banalni dečji primeri: "Nemoj da si rekao nekome, inače ću..."
Često ih izbegavaju, ismevaju i vređaju, što ih svakodnevno tišiti. Takva deca imaju ogromnu želju za prihvatanjem, druženjem i podrškom. Klinci koji se nađu u ovakvoj ulozi najčešće sebe krive za problem koji imaju, sebe nipodaštavaju, smatraju se manje vrednim i pronalaze razloge zbog kojih se drugari ne druže sa njima.
Šta bi roditelji trebalo da urade?
Rodielji bi trebalo veću pažnju da posvete analizi dečjeg ponašanja, kako bi dobili odgovore.
Ukoliko je dete povučeno, plašljivo, plačljivo, depresivno, anksiozno, to su jasni znaci unutrašnjih, prikrivenih problema. Za početak, roditelji bi trebalo da svojoj deci posvete pažnju i da sa njima uspostave (ukoliko nemaju) odnos pun poverenja. Važan je razgovor i osnaživanje deteta da o problemu govori, to je prvi korak, a već sledeći će biti razvijanje mehanizama koji će mu pomoći da razvije samopouzdanje i da izađe iz uloge žrtve.
Pomozite deci
Akcija sprečavanja vršnjačkog nasilje je kao i svaki drugi proces - dvosmeran. Stoga, prvi korak svakako jeste na roditeljima i njihovom odnosu sa detetom, a drugi korak bi značio razgovor roditelja, škole i nadležnih institucija kako bi se taj problem rešio i kako bi se dete, koje je žrtva, osećalo bezbedno u školskoj sredini.
Važno je da odrasli slušaju svoje dete, da mu pomognu da se "otvori" i što je najvažnije da zajedničkim snagama reše taj problem.
Važna poruka!
Roditelji, razgovarajte sa detetom s poštovanjem, naučite ga da ceni i uvažava sebe (i druge), uspostavite odnos pun poverenja, otvorenosti, pouzdanosti i tada očekujte najbolje rezultate. Dete čim naiđe na problem obratiće se vama!
Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.
