Venera u Vagi se menja i postaje sve moćnija ― evo kako će uticati na naše emocije i ljubavni život do 21. novembra...
Često nam kažu nemojte rušiti mostove, ostavite put za sobom. Ostavite otvorena vrata da se imate gde vratiti. A šta ako nema potrebe da se vraćate? Šta ako postoje putevi, načini, drugi izbori? Šta ako vam most uopće ne treba? Šta ako su vas ograničili na samo jednu mogućnost? Šta ako ste vi tom “mostu” samo opcija? Šta ako digne pregrade? Šta ako vam zabrani pristup? Šta ako se on sam sruši pre nego li ga vi srušite?
Treba li baš svaki put razmišljati šta i koga ostavljamo u prošlosti? Moramo li baš uvek imati gde da se vratimo? Iz obaveze. Opcije. Straha. Iz kulture. Navike. Iz potrebe da istrpimo te naše “puteve” jer druge, navodno, nemamo.
Venera u Vagi će u narednim nedeljama dobiti potrebu da prestane da bude kulturna, odmerena, tolerantna, puna razumevanja. Da nauči samu sebe da je i NE opcija. Da ne treba uvek podilaziti drugima i nadilaziti sebe. Ostajati u dobrim odnosima kad u njima nema ništa dobro. Da treba podvući crtu. Staviti tačku. Prestati biti dostupan svakome i svima, jer se to od nas očekuje.
Konstantno nas uče da ne rušimo mostove. I to je ok. Nemojte ih rušiti. Zapalite ih! Sravnite ih sa tlom. Gledajte u taj pepeo. Jer ponekad to tako treba. Pustiti da izgori sve što je vas gorelo. Sve što je žarilo vaše telo. Sve što vas je dovodilo u opasnost. Guralo u vatru. Buktinju. Ivicu postojanja. Jer neki ljudi, odnosi, priče, prosto zaslužuju to.
Venera u Vagi fokus baca na sve odnose. I emotivne i porodične i poslovne i prijateljske. Nema razlike u tome kakav tip odnosa gradimo, ali ima razlike u tome na koji način ih gradimo. Pronaći se sa nekime na pola puta je sasvim u redu, ali, konstantno pokušavati pronaći sebe u drugome, nije. Zarobljeništvo u drugome je utopija. Verovanje da negde tamo idemo pronaći sebe. Uverenje da smo deo nekoga. A nismo. I nisu.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
