U subotu, dan nakon što je voda poplavila Obrenovac, moj bliski prijatelj Bojan Perić pozvao me je pošto je stupio u kontakt sa brigadnim generalom Predragom Bandićem, komandantom 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije. Pitao ga je da li možemo nekako da pomognemo postradalima, a general nas je pozvao da, ako smo voljni, dođemo na aerodrom Batajnica. Opremili smo se sa tri lopate i odmah krenuli.
Kada smo stigli tamo, mogli smo da vidimo umor na licima svih vojnika, ali oni to nikako nisu hteli da priznaju. Sam general danonoćno je koordinisao spasilačkim timovima 204. vazuhoplovne brigade. Krenuli smo s njima da helikopterima odnesemo vodu u Obrenovac. Tokom leta, vojnici su pokušali da nas pripreme za ono što ćemo videti, ali kao što se ispostavilo, za tako nešto niko ne može da bude spreman.
Ovde moram da napravim malu digresiju. Na socijalnim mrežama mnogo ljudi pominje kako naših vojnika nema nigde i kako je rasturena. Priznajem da nisam upoznat sa trenutnom strukturom naše vojske, ali su vojnici koje sam video i upoznao, za mene pravi heroji. Ništa im nije bilo teško i niko od njih se nije požalio ni jednom rečju. Njima do sada niko nije dao nikakav značaj, valjda zato što im je to posao. Moram još da naglasim i da su piloti helikoptera imali od 10 do 12 sati leta, što je do sada nezabeležno.
Da se vratim na let za Obrenovac. Koliko god da sam bio pripremljen pričama vojnika, nisam mogao ni da pojmim koliko je grad razoren. Kao da moj mozak to jednostavno nije hteo da prihvati. Od Obrenovca nije ostalo gotovo ništa: kao da ste nekim ludim eksperimentom usred mora pobacali zgrade, a od automobila se vide samo krovovi. Prvi suvi deo iznad kog smo preleteli bilo je groblje, što je situaciju učinilo još jezivijom. Ta slika će mi zauvek ostati urezana u sećanju.
Tek kada smo sleteli, shvatili smo kolika nesreća je zadesila Obrenovčane. Taj neverovatan i neprijatan spokoj, tišina koja tamo vlada između jecaja i zvuka helikoptera, taj miris... Zlo i nesreća zajedno su prošle ovuda i ostavile za sobom smrdljiv trag.
Stari ljudi koji su ostali bez ičega na ovom svetu i deca koja verovatno ne znaju šta ih je zadesilo, svi zajedno na jednoj poljani nestrpljivo isčekuju da pobegnu iz vodenog pakla. Neverovatno je i na neki način još tužnije da su svi ti ljudi bili zahvalni na svemu - bilo da ih nosite do helikoptera ili ih samo držite za ruku i pričate sa njima.
Hvala ti sinko, Bog ti dobro dao - rečenice su izgovorene vrlo tiho, a kao da su odzvanjale tom poljanom. Vojnici su stalno dovozili nove ljude koji su plakali, srećni što su konačno dotakli suvo tlo, ali i svesni da su izgubili sve.
Iako smo bili na suvom, voda je izgledala kao zver koja čeka da se plen izmori. Svi smo je gledali. Tenzija i strah videli su se na licima ljudi, a pripadnici Vojske Srbije činili su sve da ih smire.
Oko 21h krenuli smo nazad za Batajnicu, a u helikopteru sa nama bila je porodica sa psom. Svi smo sedeli i ćutali, razmenjujući tu i tamo poneku reč. Onda je devojka koja je držala psa tiho zajecala. Reku suza niko nije mogao da zaustavi. Do sletanja nismo progovorili
Voleo bih da ovim tekstom bar malo podstaknem ljude da učine nešto za one koji su izgubili sve. Mnogi mi govore da se osećaju beskorisno jer su složili jednu ili dve majice u prihvatilištu ili samo odneli kesu sa hranom… Verujte mi na reč, to uopšte nije malo. Uradite koliko možete, samo uradite! Neophodno da se ujedinimo, i što je još bitnije, da to traje što duže, jer teški periodi su tek pred nama.
A što se Vojske Srbije tiče, ti hrabri muškarci i žene za mene će uvek biti nešto čemu ću težiti, i ako ikada budem imao njihovu hrabrost i osećaj za čast, biću srećan čovek.
Piše: Vuk Ilić
