Ako se svako veče pretvara u raspravu oko domaćeg, možda je vreme da promenite pristup.
Obično stalno virkamo u sobu da proverimo radi li dete domaći zadatak, podsećamo ga da se vrati za sto i insistiramo da se obaveze završe što pre, ali psiholog Timoti Dejvis predlaže drugačiju strategiju: mnogo kratkih razgovora koji će detetu pomoći da se otvori, umesto jednog dugog razgovora zbog kojegće se osećati kao da mu držite predavanje.
U tekstu koji je napisao za portal Psychology Today, Dejvis objašnjava da je odbijanje domaćih zadataka čest problem s kojim se susreće u svojoj praksi, naročito kod dece sa ADHD-om, teškoćama u učenju i drugim oblicima neurodivergencije.
Stalne rasprave s detetom, jasno vam je, teško da su trajno rešenje, koliko god da roditelji u njima pokušavaju da objasne zašto su školske obaveze važne. Deca takve razgovore često doživljavaju kao kritiku, pa se saglase s pravilima samo da bi se razgovor završio... i nastave po starom.
Kako ubediti dete da redovno radi domaće zadatke?
Zato Dejvis predlaže takozvano pravilo "25 razgovora od po jednog minuta". Naravno, ne radi se o tome da roditelj zaista mora da obavi tačno 25 razgovora, niti da svaki traje precizno 60 sekundi, već je suština u tome da se problem rešava postepeno, kroz kratke i nenametljive razgovore, umesto pritiskom i jednim dugačkim razgovorom koji se najčešće pretvori u svađu.
1. Umesto naređenja, počnite pitanjem!
Prvi korak je da roditelj prestane da nastupa kao kontrolor domaćih zadataka i pokuša da razume šta detetu zapravo smeta. Zato Dejvis smatra da je je bolje da, umesto da pitate dete zašto ponovo ništa nije uradilo, razgovor počne iskrenom radoznalošću.
"Primetio sam da baš ne voliš da radiš domaći. O čemu se radi?", možete da pitate.
Nakon toga, važno je saslušati dete bez prekidanja, ispravljanja i nuđenja rešenja. Ako ne želi da odgovori, naljuti se ili kaže roditelju da prestane da ga ispituje, ne treba odmah odustati niti pojačavati pritisak, pošto takva reakcija može da znači da dete očekuje kritiku ili sumnja da razgovor zapravo predstavlja uvod u novu raspravu.
Roditelj može da pokuša ponovo nekog drugog dana, možda tokom vožnje automobilom ili dok zajedno uživaju u užini. Ako dete kaže da je domaći glup i dosadan, umesto da mu objašnjava zašto greši, roditelj može da odgovori: "Razumem. Ni ja ne bih želeo da radim nešto što mi deluje glupo".
Takva osećanja imaju pravo da postoje i detetu će značiti ako ga razumete, što ne znači, naravno, da ćete se složiti da je "domaći glup".
Dejvis predlaže i da roditelji pokušaju da otkriju šta se konkretno krije iza otpora: da li je detetu dosadno gradivo, preteški zadaci, ima li previše obaveza ili mu je teško da se koncentriše nakon napornog dana? Ponekad je problem i u tome što samo zaboravi šta je uopšte domaći ili nije ponelo kući radnu svesku.
Kada se teškoća preciznije odredi, lakše je pronaći rešenje.
2. Pomozite detetu da prepozna problem
Prema Dejvisovom mišljenju, mnoga deca koja izbegavaju domaće zadatke nisu ravnodušna prema školi, čak i kad tako deluju, već mogu i da mrze domaći i da osećaju nelagodu zbog mogućnosti da dođu na čas bez urađenih zadataka.
Tu roditelji zapravo mogu da naprave najveći pomak, tako što što neće pokušavati da ubede dete da mora da radi, već da mu pomognu da prepozna unutrašnji sukob.
Poslužiće rečenice "Znam da ne voliš domaći, ali da li ti je ipak pomalo neprijatno kada odeš u školu, a nije urađen?" i "Postoji li neki deo tebe koji želi da završi zadatke, iako ih ne voliš?".
Ako dete odgovori da ga nije briga čak ni ako dobije lošu ocenu, savet je da roditelj to ne shvati kao konačan stav, jer je to uglavnom samo zraz obeshrabrenosti i frustracije. Dejvis savetuje da se u tom situaciji prihvati ovaj odgovor i pokuša ponovo kasnije, kad se emocije smire.
3. Budite saveznik, a ne policajac!
Tek kada dete oseti da roditelj pokušava da ga razume, a ne da ga kontroliše, otvara se prostor za dogovor o konkretnim rešenjima, a Dejvis predlaže jednostavno pitanje "Ne želim da budem tvoj šef. Kako mogu da ti pomognem, a da ti ne idem na živce?", recimo.
Nekad će detetu odgovarati da roditelj bude u blizini dok radi, ponekad će mu značiti pomoć oko organizacije, a nekad će najbolji početak biti dogovor da radi samo deset minuta, pa napravi pauzu.
Važno je da roditelj ne pokušava da nametne čitav plan odjednom, već svaki predlog treba posmatrati kao mali eksperiment: ako on ne funkcioniše, to ne znači da je sve propalo, već da treba pokušati nešto drugo.
– Izgradnja sposobnosti za saradnju je na duže staze važnija od bilo kog domaćeg zadatka – poručuje Dejvis.
BONUS VIDEO
Školska godina je počela, obratite pažnju na bezbednost dece u saobraćaju