Malo je umetnica koje su za života uspele da izgrade tako prepoznatljiv identitet kao što je to pošlo za rukom Olji Ivanjicki.
Slikarka, vajarka, književnica, vizionarka i jedna od najneobičnijih ličnosti domaće umetničke scene, Olja Ivanjicki, decenijama je izazivala pažnju svojim stvaralaštvom, pojavom i načinom života.
Njena biografija prepuna je neverovatnih obrta, od ratnog detinjstva i borbe za opstanak, preko umetničkog uspona i međunarodne slave, pa sve do velike ljubavi sa Leonidom Šejkom, čovekom kojeg je smatrala svojom srodnom dušom.
Iako se nikada nije udavala niti imala decu, iza sebe je ostavila delo koje i danas izaziva divljenje.
- Bila je poput mitskog bića, pamtim je kao nekog ko je umeo da razmišlja, mašta i pre svega predano radi - reči su kojima je opisuje Suzana Spasić, dugogodišnja prijateljica i direktorka Fonda Olga Olja Ivanjicki.
Umetnica koja nije priznavala granice
Olja Ivanjicki pripadala je retkim stvaraocima koji su podjednako uspešno istraživali različite oblasti umetnosti. Tokom života stvorila je desetine hiljada radova – od slika i crteža do skulptura, arhitektonskih projekata, eseja i književnih dela.
Neprestano je tragala za novim izrazima i idejama, zbog čega je ostala upamćena kao jedna od najinovativnijih umetnica svog vremena.
Preminula je 24. juna 2009. godine u Beogradu, nakon operacije srca, a sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
- Kad je preminula, i dalje sam osećala da je sa nama. Kao da je njena duša ušla u svaki predmet u ateljeu. Čuvali smo stan, jer su nam mnogi njeni ‘prijatelji’ pretili kako će obiti atelje. Nakon njene sahrane, učinilo mi se kao da je Olja prošla kroz stan i iz svih predmeta pokupila čestice svoje energije. Nakon toga taj prostor više nije bio kao nekad. Sve je odnela sa sobom - rekla je jednom prilikom Suzana Spasić.
Detinjstvo obeleženo gubicima
Iako je rođena u Pančevu, najveći deo detinjstva provela je u Kragujevcu. Njeni roditelji, Veronika i Vasilije, bili su ruski emigranti koji su utočište pronašli u Srbiji.
Majku je izgubila veoma rano, što je ostavilo dubok trag na njeno odrastanje.
- Još i danas sanjam taj naš stan u ulici Vojvode Mišića 19. u Kragujevcu. Bio je udoban gotovo prazan, romantičan, pun gostiju, živeli smo u svim sobama. Roditelji Veronika i Vasilije došli su iz Rusije. Mati mi je rano umrla od tuberkuloze. Sećam se nje kroz jedna staklena vrata, jer su me kao bebu odvojili od nje da se ne bih zarazila - pisala je Olja.
Kasnije je često govorila o osećaju usamljenosti koji ju je pratio tokom detinjstva.
- Još u šestoj godini govorili su mi, dugme ušij sama, i ja sam to činila shvatajući da sam sama. Tek danas se javljaju te traume, ako se dugme pokida ja ga ne ušivam. Bila sam bolešljiva, usamljeno dete, danju bih često sa prozorskog okna kopirala slika iz novina i časopisa, sanjarila, razmišljala.
Devojčica koja je spasla oca
Jedna od najdramatičnijih epizoda iz njenog života dogodila se tokom nemačke okupacije. Za vreme masovnih streljanja u Kragujevcu, nemački vojnici odveli su njenog oca.
Tada je desetogodišnja Olja istrčala za njima i na nemačkom jeziku izgovorila rečenicu koja mu je, prema porodičnom predanju, spasla život:
- Ostavite mog tatu, ja nemam nikog drugog, on nije od ovih Rusa što ratujete sa njima, nije crveni nego beli Rus.
Vojnici su ostali zatečeni hrabrošću devojčice i njenim poznavanjem jezika, nakon čega su njenog oca pustili.
Ljubav koja nije dobila srećan kraj
Iako nikada nije zasnovala porodicu, u njenom životu postojala je velika ljubav – umetnik Leonid Šejka.
Njihova veza trajala je svega nekoliko godina, ali je ostavila trag koji je obeležio čitav njen život. Nakon raskida, Olja se više nikada nije udala, a njihova prepiska ostala je jedno od najpotresnijih svedočanstava o ljubavi na domaćoj umetničkoj sceni.
- Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe - pisao je Šejka 1956. godine.
Njihova pisma otkrivaju snažne emocije, sumnje, ljubomoru
Bonus video:
Čudesna ljubavna priča iz Čačka