Otac nije želeo da postane PEVAČICA, a smrt muža nikad nije prebolela: Potresna životna priča Usnije Redžepove

Pevačica Usnija Redžepova ostaće zauvek zapamćena po raskošnom glasu i predivnim pesmama.

 

Rođena je 4. februara u Skoplju u skromnoj porodici.  

 

– Moja mama Sabrija bila je Turkinja, a tata Jašar Rom, džambas. Otac nije mogao da ima dece sa prvom ženom pa se oženio mojom majkom, udovicom koja je već imala sina i ćerku. Rodila je još nas četvoro i kuća je bila puna mališana. Živeli smo sirotinjski, u teškim uslovima, borili smo se da preživimo, ali to je ipak bio najlepši period u mom životu – pričala je svojevremeno Usnija.

 

Budući da u Skoplju nije bilo mnogo prilika za zabavu, Usnija je učestvovala u skoro svim sekcijama u školi.

 

– Imala sam devet nerazdvojnih drugarica s kojima sam organizovala sve zabave u gimnaziji, pripremala predstave i šacovala simpatije na korzou.

Doduše, umeli su Jašar i Sabrija da me prate kada šetam gradom, ali samo kada sam im tražila da ostanem do devet uveče. Smatrali su da gimnazijalka nema šta da traži na ulici u to doba. – pričala je Usnija.

Njeno društvno ju je prijavilo za takmičenje mladih pevača na proslavi povodom stohiljaditog pretplatnika Radio Skoplja, pa je tada prvi put pred publikom otpevala hit Radmile Karaklajić, "Hajmo na tvist".

 

Tada je osvojila drugu nagradu i publiku oduševila pesmom i igrom, a scenu je osetila kao prostor kojim odlično vlada.

 

Ipak, njeni roditelji nisu želeli da ona bude pevačica. 

 

– Smatrali su da sam tako dostupna svima i da je to trange-frange profesija. Ljudi iz Radio Skoplja dolazili su kod mene kući da se ubeđuju sa Jašarom oko mojih nastupa i on ih je nekada jednostavno odbijao izgovarajući rečenicu: Moja ćerka će završiti fakultet i postati pristojna žena.–

Međutim, čim je maturirala, počela je da nastupa zajedno sa jednim orkestrom iz trumice kako bi zaradila novac za studije u Beogradu.

 

Želela je da ispuni očevu želju i da konačno vidi Beograd. 

 

– Sa Vaskom Ilijevom i Anđelkom Govedarević dobila sam ponudu Beogradske estrade da odem u Australiju, na turneju. Posle 26 sati letenja avionom, Anđelka i ja našle smo se u hotelskoj sobi u Sidneju i obe počele da ridamo jer smo shvatile da smo mnogo daleko od kuće. Obuzela me neka jeza sve dok nisam čula kako neko pod prozorom zavija: Mujo kuje konja po mesecu. Sjurile smo se prema prozoru i počele da se smejemo: neki naš iseljenik preterao je sa šljivovicom koju smo mu predale još na aerodromu, pa ga je preplavila nostalgija...– pričala je Usnija.

Tada je izašla i njena prva singlica sa četiri pesma, a budući da je tada već Esma Redžepova bila veoma popularna, predložili su joj da smisli pseudonim. 

 

– Prvu ploču izdala sam kao Usnija Jašarov, što i nije izmišljeno ime jer se moj otac zvao Jašar – priznala je Usnija, a kasnije je vratila svoje prezime jer nije želela da zbunjuje ljude. 

 

Ljubav svog života je upoznala na turneji po Nemačkoj u kolima. 

 

– Na vreme sam upoznala čoveka svog života. Šele je harmonikaš koji me je učinio emotivno spokojnom. Na turneji po Nemačkoj vozili smo se istim kolima i tada smo se upoznali. Privukle su me njegova energija i marljivost jer je vukao kablove, pregovarao sa organizatorima i uspevao da svira dva koncerta dnevno. Nikada za sve ove godine braka nije napravio nijednu ljubomornu scenu. Mnogi su mi se udvarali, ali Šele je znao da sam njegova –pričala je Usnija.

 

Zajedno su ostali do samog kraja, a ostala je jedna žal što nisu mogli da imaju decu.

– Jednostavno nije išlo. Odavno sam tu činjenicu emotivno obradila i nastavila da uživam u životu. U mojoj i Šeletovoj familiji ima mnogo dece kojoj poklanjamo svu našu ljubav i pažnju –pričala je Usnija.

 

Njen suprug je preminuo 2005. godine i to je bio gubitak od kojeg se nikada nije oporavila.

 

Problemi sa njenim zdravljem počeli su 2012. godine kada je zbog problema sa srcem hitno smeštena u Urgentni centar u Beogradu.

 

Obavljena je hitna operacija i ugrađena su joj dva stenta.

 

Usnija se osećala bolje i nadala se povratku na scenu, ali je sudbina drugačije htela.

Tri godine kasnije je ponovo pala u krevet, a prognoze nisu bile dobre.

 

Lekovi više nisu pomagali, a gotovo da nije mogla da diše bez boce sa kiseonikom.

 

Poslednjih dana je bila gotovo u besvesnom stanju.

 

- Svakodnevno se mučim s bolovima i teško dišem. Stanje mi se mnogo pogoršalo. Ležim u krevetu, jedva uspevam da sedim. Pokušala sam da ustanem kako bih prošetala, ali ne mogu se osloniti na noge. Dosta sam smršala, kao da nisam ja, ljudi me čak i ne prepoznaju. Pijem samo vodu, nemam snage ni da jedem - rekla je Usnija svojevremeno za Kurir.

 

Preminula je 1. oktobra 2015. godine,  a sahranjena je tri dana kasniej u Skoplju. Njena poslednja želja je bila da bude sahranjena na muslimanskom delu skopskog groblja Butel, gde počivaju njeni najbliži.

 

Na njenom poslednjem ispraćaju nije bio niko od njenih kolega iz Makedonije, nije bilo oproštajnih obraćanja ni poslednjeg pozdrava. Ipak, njene pesme će večno živeti, a Usnije Redžepove ćemo se uvek sa osmehom sećati.