Jedan pametan i optimističan tinejdžer po imenu Dominik, koji je zahvalan na dobrim stvarima koje ima u životu, podelio je detalje o svojoj svakodnevici u školskom sastavu, a njegove reči odzvanjaju širom regiona
Na Fejsbuk stranici jednog zagrebačkog udruženja osoba s Daunovim sindromom "Udruga za sindrom Down-Zagreb" nedavno je objavljen tekst koji je napisao srednjoškolac po imenu Dominik, koji je preneo veliki broj regionalnih medija.
— Ovo je školski zadatak našeg Dominika... On je jedno čudo — navedeno je u opisu fotografija njegovog sastava. — Jer jednostavno ne znamo kako drugim rečima opisati njegove reči. Suza suzu stiže dok čitamo.
Tema Dominikovog zadatka glasila je "Život kao tkivo moje priče", a mi vam u celosti prenosimo njegove reči...
"Rođen sam sa jednim viškom hromozoma. To znači da imam Daunov sindrom i da sam malo drugačiji od drugih.
Puno stvari mi je teže nego ostalima. Moram se više truditi i za neke stvari trebam pomoć. Imam asistentkinju koja mi pomaže u školi i kući. S njom učim i pišem domaći. Ona mi olakšava teške stvari. Mama kaže da imam dobru memoriju i da mogu mnogo toga da zapamtim. Ne znam računati napamet, pa mi je matematika teška. Teško mi je i da se penjem uz stepenice pa skoro nikad ne izlazim kad je veliki odmor. Nekad profesori pričaju puno i brzo pa ne razumem šta su me pitali, iako znam odgovor.
Nevia uvek kaže da tražim od njih da ponove, ali me je nekad sramota, pa to ne uradim. Ne mogu da napravim zvezdu na fizičkom, teško mi je da igram fudbal i košarku kada igramo pravu utakmicu. Sve se događa jako brzo i ne mogu brzo doći od jednog koša ili gola na drugi. Moji prijatelji iz razreda usporavaju igru zbog mene da bih postigao koš ili gol.
Često idem u Udruženje ljudi s Daunovim sindromom. Tamo sam upoznao i druge 'dauniće'. Jedan od njih ne može da priča. Njemu je puno teže nego meni. Ja kad hoću pohovano i rizi-bizi, kažem mami, a on to ne može reći. On ne ide u školu zbog toga i to je loše jer škola pomaže ljudima da budu pametni i tamo upoznaš svoje prijatelje. Iako mi je nekad teško, svejedno volim svoj Daunov sindrom. Takav sam se rodio i takav sam ceo život. Imam sreće što imam dobre ljude oko sebe, svoje prijatelje, porodicu i asistentkinju."