MALO POZNATI DETALJI

TO JE URADIO SAMO DA BI ĆERKI ISPUNIO ŽELJU: Tetovaža koju je Đole Balašević imao na ramenu krije SNAŽNU porodičnu priču

Tuga zbog smrti našeg čuvenog kantautora ne prolazi

foto: ATA Images

Legendarni Đorđe Balašević 11. maja napunio bi 68 godina, a mnogi i dalje ne mogu da se pomire sa njegovim odlaskom.

 

Iako je decenijama bio prisutan na domaćoj javnoj sceni, pa je samim tim njegov život bio pod budnim okom javnosti u svakom trenutku, postoje brojne anegdote koje se vezuju za njegovu privatnost, porodične trenutke i karijeru, koji su bili manje poznati javnosti.

 

Kad su ga jednom prilikom pitali o studiranju i fakultetu ispričao je zanimljivu priču:

 

- To je bio moj prvi ispit na fakultetu. Sećam se da je januar te godine bio siv i kišovit i ja sam, vraćajući se kući, namerno stajao u barice na širokom trotoaru bulevara Dvadeset i treći oktobar. Vera i Jovan Balašević nisu čuli kad sam ušao. Ručali su i razgovarali nešto. Zaćutali su kad su me videli na vratima trpezarije, ali me ništa nisu pitali. Moji pokušaji da završim gimnaziju, vanredno, otegli su se u nedogled, i mama i tata su naučili da me ništa ne treba pitati kad dolazim sa ispita. Prišao sam im i položio indeks na sto. Nisu se baš otimali oko njega. Od trenutka kad mi je Grginka zaključila trećeg keca, i kad sam odlučio da ne ponavljam razred nego da napustim redovno školovanje, događale su se čudne stvari. Bio sam na dobrom putu da se potpuno izgubim. U želji da sustignem svoju generaciju koja je neumoljivo odmicala, tražio sam neke prečice i redovno stizao u ćor-sokak. Razmišljao sam kasnije mnogo o tim praznim godinama, kad sam skitao i skitao, kad sam svirao i pisao i kad sam konačno pronašao sebe, sve tragajući za nekim. Bile su to, u stvari, prilično važne godine. Nastale su tada neke divne pesme koje su mi kasnije mnogo pomogle. Nastala je u tim danima „Prva ljubav“, „Snaša“, „Oprosti mi Katrin“. Nastale su još neke pesme koje će se tek čuti. Sa druge strane, mojoj porodici, te su godine donele mnogo problema, koji su pogađali naročito moju majku. Pred njenim očima bili su svi moji drugovi i vršnjaci koji su na ovaj ili onaj način rešili životna pitanja, zaposlili se ili završili studije Ja sam brojao zvezde. Tretirali su me gotovo kao NLO. Pojedinci su bili spremni da se zakunu da su me videli kako lebdim negde između neba i tla, kolebajući se na trenutak, i kako ipak, definitivno, nestajem u oblacima. Mašta me zaista nosila nebom. Dodiri sa stvarnošću, silna razočaranja, bili su kao grubo spuštanje, kao kad se, recimo, pokvari mehanizam za izbacivanje točkova kod aviona. Pomalo verujem u sudbinu. U sreću. Mislim da je prst sudbine bio dolazak Cara u moj život, onog proleća kad sam kao poslednji preostali od onih koji su verovali u Đ. Balaševića, sve češće počeo da razmišljam o beznađu i besmislu u kom sam se našao. U delu Novog Sada zvanim „Blok“ gde sam imao sreću da odrastem, pred samouslugom „Galeb“ okupljali smo se svakog dana u podne. Neki su dolazili iz škole, neki su odlazili u školu, ali taj period od dvanaest do 2 uvek je bio rezervisan za „koka-kolu“ i stare, po hiljadu puta pretresene teme. Momci, moji drugovi, bili su zaista veliki lafovi, ali su imali jednu manu, jednu pogrešnu podelu sveta. Naši i njihovi. „Naši“ smo bili mi, osuđeni da pričamo o Pižonu i Dalipagiću, o zvezdama muzike i sporta, da pratimo šta je taj i taj rekao tom i tom na pripremama reprezentacije, i sve tako „Njihovi“, to su bili svi oni koje sam nabrojao, razne zvezde i ljudi koji nešto stvaraju. Moji drugari su bili ubeđeni da niko od „naših“ ne može postati „njihov“. Nije ih razuverio ni uspeh Bobeta pavkovića i moj proboj u vrh. To što su dva momka ispred samousluge „Galeb“ postali „njihovi“, objašnjavali su velikim procentom sreće i čudnih okolnosti. Ali, to je već neka druga stranica mog života. Uglavnom, Car je dolazio u samouslugu svaki dan. Razgovarali smo, ponekad, prilično se sprijateljili, i jednog dana je došlo do neminovnog pitanja: – "Šta studiraš ti" Pokušao sam da mu predstavim da su me profesori strašno mrzeli i da sam žrtva opasnih zavera. Naravno da nisam uspeo. On, Car, doktor Nebojša Carić, profesor na Institutu za geografiju, imao je veliko iskustvo sa slinim generacijama studenata, i pročitao me je kao bukvar. Ipak, učinilo mu se da od mene može nešto biti. Pošto sam ja i dalje bio nezainteresovan, on se raspitao na fakultetu, i jednog dana doneo mi raspored ispita koje bih morao da položim, da bih i bez srednje škole bio primljen na fakultet. I ja sam učio. Nikad se nisam spremao u životu kao za te ispite.Kod kuće nisam ništa govorio. Mojima je glava bila puna planova koje sam smišljao zabijajući glavu u pesak. I – položio sam. Prvi put sam osetio onu divnu superiornost kad izlaziš na ispit i znaš da sve znaš i da mora da se dogodi nešto strašno, recimo da prospeš sok od paradajza na profesorovo belo odelo, pa da ne položiš.


O svojoj koncetraciji je izjavio:

 

- Od majke prirode dobio sam na dar čudesni talenat da nikad nemam tremu i da uvek mogu da se skoncentišem onda kad je to najpotrebnije. Petnaestak minuta, koliko sam imao vremena za razmišljanje, prošlo je, uglavnom, ja sam pričao i pričao, crtao putanje nebeskih tela, a profesor me je samo ponekad prekidao i klimao glavom. Ali, ja nisam znao da li je to što govorim dobro ili loše. Kad sam završio, upisao je nešto u indeks, pružio mi ga i obratio se sledećem studentu - naveo je kao primer.

 

foto: Dragana Udovičić


Iako nije voleo tetovaže, Đorđe Balašević je pristao da uradi nešto što inače nikad ne bi samo da bi ispunio želju svojoj mlađoj ćerki Jeleni. Đole je istetovirao miša Amosa na levom ramenu:


– Nisam tip koji se tetovira. Ali kad je Jelena doživela tešku saobraćajnu nesreću, vodila se velika bitka za njen život. Sve je bilo protiv nas i činilo se da ona više nikad neće stati na noge. Bila je kvadriplegična i nije mogla da pomera ništa osim vrata više od mesec dana, ni mali prst na ruci ili nozi… I mi smo tako sedeli pored nje i ona je rekla: "Hajde da se kladimo… Kad ja izađem iz bolnice moraš da uradiš nešto što inače nikad ne bi uradio". Pristao sam, i ona je onda rekla: "Moraš da se obriješ do glave i da se tetoviraš". To je znala da nikada ne bih uradio, pirsinga se nije setila na sreću, jer bih sad pevao sa nekom brnjicom verovatno. Brijanje glave nije bio nikakav problem jer se priroda već pobrinula za pola. Za tetovažu sam otišao kod jednog mog drugara koga sam znao iz gimnazijskih dana, on ima svoj salon za tetovažu sa svim onim zastavama Juga, Konfederacije, sav je u nekom fazonu stripa… Kad sam došao kod njega rekao je: "Vozdra Gari, otkud ti?". Kad sam mu rekao da sam došao da se tetoviram, on me gleda, zna da sam iz sasvim druge priče i pita me: "Jesi prs'o?" - kroz smeh je ispričao Balašević tom prilikom i nastavio:

 

- Nikako mu nije bilo jasno odakle meni ideja da se tetoviram. Rekao sam mu da je reč o opkladi, a potom mi je dao katalog da izaberem tetovažu. Tu su bili kukasti krstovi, zmije, zmajevi. Zamolio sam ga da napravi sliku za mene. Prvi je u konkurenciji bio mali miš Amos. To je miš koji živi u šeširu Bendžamina Frenklina. Ben je šeprtlja, a miš je taj koji mu govori kako šta da napravi. Zapravo, miš je izmislio bifokalne naočare i gromobran, a ne Ben! Tako taj miš ima veze s mojom porodičnom pričom. Taj miš ima u mojoj porodici posebnu važnost. Svi su oni moji mali Amosi, koji mi šapnu neke reči, a onda ja napravim od tih reči pesme i osmislim priče koje kasnije pričam na koncertima.


O prvoj ljubavi je ovako govorio:


- Pa, u vreme kad se prve ljubavi i dešavaju… Negde u sedmom razredu, otprilike… To je bila ona prava ljubav, koja te udari. Da citiram svog omiljenog autora, Balaševića: “Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno, a voliš nekog, jer je to potrebno nekom drugom“. Vozio sam se oko njene kuće, gledao u prozore… Bila je u pitanju lepa devojka, sa dugom zlatnom kosom i sa svim onim elementima koje sam kasnije opevao u nekim pesmama. Prošlo je nekih pedesetak godina od tada, a ja je nikada više nisam sreo…- setno je rekao.


Na pitanje koja je njegova omiljena pesma, uvek je imao spreman odgovor:


- Često me pitaju koja mi je omiljena pesma, obično odgovorim: "Nije od Balaševića". Al’ uglavnom, ima nekoliko pesama koje su mi najdraže, nema jedna. Jedna kojom bih uvek voleo da se predstavim je pesma sa albuma koji ne znam više kako se zove… Ja sad znam da je pesma s nekog albuma, znam da se zove “Portret života mog” al’ ne znam kad je snimljena, samo znam da je volim – ispričao je.