tuga

NJEGOV ŽIVOT OBELEŽILE SU TRAGEDIJE, KOJE SU OSTAVILE OŽILJKE NA SRCU: Ovako je Sanja Ilić govorio o ljubavi i karijeri!

Vest da nas je napustio čuveni muzičar, rastužila je čitav Balkan.

foto: Zorana Jevtić

Poznati muzičar Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe "Balkanika", preminuo je danas od posledica viusa korona u Zemunskoj bolnici.

 

Ilić je pre nešto više od meseca dana za Kurir govorio o svom životu, detinjstvu, ljubavi i karijeri.

 

On i njegova grupa Balkanika muziku s ovih prostora već više od dve decenije pronose svetom. Napisao je čuvenu pesmu "Princeza", a u njegovom životu to je bila Zlata Petković, čuvena Marija iz "Otpisanih". 

 

"Moja prva sećanja su u vezi sa Beogradsom ulicom, u kojoj sam rođen. Zimi je tu bilo toliko mnogo snega da su pravili tunele kako bi ljudi prolazili. Na kraju ulice postojala je jedna velika mreža da deca koja se sankaju ne bi proletela na Slaviju."

 

"Na sankanje su me vodili baka i deka. Baka Zorka Zujović bila je doktorka za mikozu u Rakovici, a njeni pacijenti bila su dva potonja patrijarha, German i Pavle. Ona je više volela narodnu medicinu i masti, nego da prepisuje penicilin, za razliku od dede Dragoljuba Ilića, koji bio čuveni pedijatar. On je voleo injekciju i udri. Sećam se da me je jurio po stanu da mi da vakcinu. Moram da vam priznam da sam bio veoma nestašno dede. Jednom prilikom, kad smo igrali šuge, pao sam s prvog sprata preko ograde i izbio sebi zub. Digao sam se i došao kući sav krvav."

 

Ilić je iskreno govorio i o svom ocu, koji ga je naučio mnogim stvarima u životu.

 

"Moj otac je bio čuveni kompozitor Miodrag Ilić Beli, završio je dva fakulteta, a majku pamtim kao ženu koja je bila spremna da učini sve za svoje sinove. Imali smo prvi automobil u ulici već 1956. godine. Išli smo i na letovanje te godine čuvenim putem Bratstva i jedinstva. Putovali smo ceo dan do Malog Stona kod Dubrovnika. Nama deci je bilo važno ko prvi vidi more.

Bio sam nateran da sviram klavir. Imao sam samo pet godina. Majka me je vodila do petog razreda osnovne na časove u muzičku školu "Josip Slavenski". Gledao sam na putu do škole moje drugove kako se igraju u parku, a ja moram da vežbam klavir. Stražarila je ispred učionice da ne bih pobegao s časa. Nisam želeo da sviram šta su oni hteli, nego što ja volim. Bio sam kampanjac. Za ispit sam se spremao i uvek dobijao petice."

 

foto: Dragana Udovičić

Prvu pesmu napisao je sa samo šesnaest godina, koju je predstavio na tv Beogradu.

 

"Prvu pesmu "Pesnik mira" za Jugoviziju napisao sam sa 16 godina kao gimnazijalac, a moja drugarica iz razreda Olivera je uradila tekst. Primljeni smo na nacionalni izbor kao predstavnici TV Beograd. Nisam mogao da verujem da smo prošli selekciju. Bili smo treći, a najveće zasluge za to imala je Lola Novaković. Pobedili su tada Trubaduri s pesmom "Samo jedan dan". Doživeo sam tada i prvu nepravdu u životu. Pisali su razne ružne stvari o meni tada po novinama.

Slično se dogodilo 1976, kad sam u Opatiji odneo sve nagrade s Biserom Veletanlić i pesmom "Baj, baj", ali nisam otišao na Evroviziju. Posle sam pisao za mnoge, a na veliki festival otišao sam slučajno. Očekivala se pobeda Novih fosila. Rajko Dujmić nije sa mnom govorio posle tri godine. Moju pesmu "Halo, halo" je trebalo da peva Slađana Milošević, a prateće vokale devojke iz Krsmanca: Viktorija, Izolda Barudžija i Snežana Stamenković. Viktorija mi je tada predložila da nastupe samo one, bez Slađane, i nekako smo postigli dogovor. Prvi put smo tada na Evrosongu, tad je to bila Evrovizija, dobili 12 poena od Švedske. Aske su se brzo raspale, a producenti grupe ABBA želeli su da od njih prave svetske zvezde. Posebno im se dopala pesma "Halo, halo" na engleskom.

Nikad nisam učestvovao u nameštanjima festivala. Jedino kad sam bio siguran da ću otići na Evroviziju bilo je s Balkanikom.", pričao je Sanja.

 

Njegov život su između ostalog obeležile i dve tragedije, koje nije zaboravio.

 

"Mislim da imam dva ožiljka na srcu. Nesrećnim slučajem izgubio sam Petra Jovičića Trtu, najboljeg prijatelja i pevača u zajedničkom bendu San, a mnogo godina kasnije i suprugu Zlatu Petković.

Trta je umro na mojim rukama. Imali smo koncert u Nišu. Bio je 2. februar 1975, kada se tek otvorena hala Čair polako punila. Inače, u tom periodu spremali smo se na turneju s Mikijem Jevremovićem po Sovjetskom Savezu i samo što smo kupili nove instrumente. Hala još nije bila puštena u rad. Mene je udarila struja na probi, ali sam zamolio tehničare da to srede. Zamenili su polove i sve je bilo u redu. Međutim, na samom nastupu je krenulo sve po zlu. Petar je demfovao gitaru, a onda se drugom rukom odjednom uhvatio za mikrofon i srušio. Nastradao je od strujnog udara. Publika u dvorani je mislila da je sve neki šou-program. Grupe San posle toga više nije bilo, a meni se činilo da se više nikada neću baviti muzikom. Strašno je izgubiti velikog prijatelja. Provodili smo dane i noći zajedno. I danas se pitam zašto je jedan momak koji je sve posvetio muzici morao da umre zbog nečije nonšalancije. Želja mi je oduvek bila da se taj dan nekako obeleži. Sahranjen je u Aleji velikana. Imao je samo 21 godinu. Bila je to tuga, neizmerna. Međutim, kad sam završio fakultet, upoznao sam se s Biserom, Zlatkom Pejakovićem i Dadom Dopićem i želja se vratila.", pričao je Sanja.