17. februara 2019. godine tragično je nastradao kralj narodne muzike, Šaban Šaulić
Legendarni pevač rođen je 6. septembra 1951. godine u Šapcu. Kao dete voleo je da pevuši pesme koje bi čuo na radiju, najviše Himzu Polovinu i Zaima Imamovića. Stric ga je odveo kod poznatog harmonikaša i kompozitora Budimira Buce Jovanovića, koji je prepoznao talenat i počeo da podučava tada sedamnaestogodišnjeg Šabana pevanju.
Bio je vrlo ćutljiv i povučen mladić, a takav je ostao do poslednjeg dana. Za njegovo ime nikada se nisu vezivali tračevi i skandali, nije umeo drugačije da se reklamira, sem svojim kvalitetnim glasom i pesmama. Ostao je miran porodični čovek, uvažavan i cenjen od kolega.
Svoju prvu ploču sa čuvenom pesmom „Utjehu, dajte mi utjehu“, snimio je 1969. godine.
Ta pesma je proslavila mladog pevača, i od tada su se nizale nove ploče i nastupi, a popularnost je rasla. Objavljivao je uglavnom singlove, a 1972. godine i prvu LP ploču „Bio sam pijanac“. Zanimljivo je i da je Šaban sam pisao svoje pesme.
Svoju suprugu Gordanu upoznaje 1975.godine. Goci je posvetio pesmu „Gordana“, a plod njihove ljubavi su kćerke Sanela, Ilda i sin Mihajlo. Pored njih, Šaulić je imao vanbračnog sina Roberta kojeg je dobio pre poznanstva sa Gordanom.
Veći deo godine je provodio na turnejama i nastupima, a kada je bio slobodan, posvećivao se svojoj strasti-pecanju u porodičnoj vikendici u Krčedinu i fudbalu koji je obožavao.
Dobitnik je Nagrade za životno delo od strane Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije 2018. godine.
Nakon povratka sa koncerta u Bilefeldu (Nemačka), na auto-putu 17. februara 2019. u automobilu u kojem se Šaban nalazio sa svojim kumom Slobodanom Stojadinovićem i vozačem, klavijaturistom Mirsadom Kerićem, udarilo je vozilo kojim je upravljao 34-godišnji Turčin, a koji je bio u alkoholisanom stanju i bez vozačke dozvole. Šaulić je doživeo srčani udar i preminuo u bolnici.
Tog 17. februara 2019. godine se preselila još jedna zvezda sa zemlje na nebo.
Danas posle dve godine, prisećamo se nekih od njegovih poslednjih izjava koje je dao nekoliko meseci pre smrti.
- Lično mislim da nema toga što nisam postigao u životu. Čini mi se da je sve, kako se kaže, potaman. Ne žalim se. Baš nijednog trenutka se nisam požalio ni na karijeru ni na sve što se dešavalo u mom životu. Tako da baš nemam ni za čim da žalim, sve je to teklo nekako svojim pravim, uzlaznim putem. Šta bih poželeo više... Normalnu decu, pametnu, inteligentnu, dobru, poštenu... Imam i tri unuka i dve unuke, tako da sam nekako, čini mi se, baš super ostvaren čovek. Nemam ni za čim da žalim niti bih menjao bilo šta u životu - rekao je.
Svoj život opisivao je ovako:
- Eto, jednom rečju, čovek sa obavezama. Ceo život. S puta na put, mikrofon, razne sale, dvorane, restorani, kafane, razna druženja... Tako da je to nekako prolazilo, ali moram reći da mi je sve to nekako i brzo prošlo. Čini mi se da sam još juče snimio prvu ploču, a sada je prošlo toliko godina, da neki jubilej slavim u Areni... Prosto ne mogu da verujem da je tako brzo prošlo, jeste da sam bio izuzetno mlad kad sam počeo (17 godina), ali je to tako brzo prošlo. Skoro neverovatno. Kao juče da je bilo. Sve je išlo nekako ubrzano, valjda me nosila i karijera i koncerti, druženja, putovanja... Neću da kažem da se žalim, ali mi je žao što tako brzo nekako ide, samo zbog toga - iskreno je i iz duše pričao Šaban te 2018. godine.
I na poslednje pitanje koliko mu još treba godina života, priznao je:
- Ne znam, to taj "gore" odlučuje koliko i kad - sa osmehom je poručio.