Dino Merlin život je posvetio porodici, muzici i svojoj publici. Sarajevski kantautor i dalje je pun elana, stvara nove pesme, a dve će premijerno predstaviti u novogodišnjoj noći na onajn koncertu.
Pop zvezda bivše Jugoslavije, u ekskluzivnom novogodišnjem intervjuu za Kurir, priseća se kako su izgledali praznici tokom njegovog detinjstva, priča o ljubavi sa suprugom Amelom, kako je sačuvao decu od estradnih dešavanja i kakva su se osećanja rodila u njemu kad je u maju postao deka.
Kako gledate na 2020. godinu?
― Veći deo godine sam proveo radno, tako da sam umesto koncerata pripremao pesme i spotove, završavao album. Godina je bila traumatična i još uvek nismo do kraja poverovali da nam se dešava sve što se dešava. Godina nas je šokirala po mnogo čemu, a ja sam iz šoka izašao radeći na novim pesmama. Tako je ispalo da je moj novi album moj odgovor na pandemiju, meni i mojoj publici.
Kako ste u detinjstvu provodili novogodišnje praznike?
― Nova godina mi nije bila prevelik spektakl, bio sam radničko dete, dete rastavljenih roditelja, živeli smo preskromno da bismo slavili. Svetla i okićene jelke su bili na komšijskim prozorima, a na mojima uzdasi.
Kako uspevate da više od 30 godina budete u samom vrhu popularnosti?
― Radom. A malo i zato što sam rođen pod srećnom zvezdom. Nemam drugog objašnjenja. Potpuno sam posvećen poslu koji volim. Navikao sam da radim. Ali, nakon svih ovih godina, ponekad neskromno pomislim da imam i malo talenta da napišem pesmu.
Da li ste ikada poželeli da napustite estradu? Čime biste se tada bavili?
― Uh, i te kako. Imam toliko ideja čime bih se mogao baviti, ali ne znam čime bih ispunio veliku prazninu koja bi nastala u mom životu da se ne bavim ovim poslomć, kojim se i dalje bavim sa istom strašću, bez obzira na to što je prošlo toliko godina, jer još uvek napredujem ― da parafraziram znamenitog violončelistu, koji objašnjava zašto u svojim kasnim osamdesetim još uvek svakodnevno vežba.
Kako provodite slobodno vreme?
― Čitam, slušam muziku, skijam i razmišljam o novim pesmama.
Vaši sin i ćerka završili su prestižne evropske univerzitete. Kako ste uspeli da ih zaštitite od svega što donosi vaša profesija?
― Tako što su obrazovani mimo balkanskih trendova i tako što su se zaposlili i rade sa mnom umesto sa nekim drugim ono što odlično znaju raditi. Srećan sam što sa svojom decom mogu voditi svoje poslove, ali tu nisam ja njima apsolutni šef ― bez obzira na moju zahtevnost i strogost, i što rade s Dinom Merlinom, a žive sa Edinom Dervišhalidovićem, ja sam im u oba slučaja samo otac i kao takav osetljiv na svoju decu. Ali raduje me kad vidim da su to odrasli, skromni i pristojni ljudi.
Od 17. godine ste sa suprugom, a ljubav i danas traje. Koji je recept za to?
― Volimo se, sviđaju nam se slične stvari, razmišljamo različito o bitnim pitanjima, a na pola puta, u sredini, nalazimo odgovore za nas, ne pretvaramo se i živimo normalan život. S obzirom na to da se ja bavim poslom koji svaki život čini nenormalnim, srećan sam što je još uvek sa mnom i što smo još uvek zaljubljeni.
Koju ste pesmu njoj posvetili, a koju ona voli najviše da joj pevate?
― Ne znam da li Amela među svojim omiljenim pesmama ima i moje, ali mnoge moje pesme o ljubavi su pesme o Ameli. Što je pesma lepša, to je moja posveta Ameli veća.
Da li vam je žao što neku pesmu koju ste dali kolegi niste sačuvali za sebe?
― Nije mi žao jer sam većinu pesama sebi napisao. Srećom, u karijeri nisam bio prinuđen prodavati pesme kao autor da bih preživeo, zato sam napravio brojne saradnje zbog kojih sam srećan. Neke sam pesme pisao za druge, a neke sam davao drugima. Ne osećam prevelik žal za bilo čim što sam uradio u životu, ali sam svoje pesme zaista retko prepuštao drugima.
Ove godine postali ste deka, koliko imate vremena za unuka i jeste li ga razmazili?
― U maju sam dobio unuka. To je poseban trenutak u mom životu. Nadam se da ću imati više vremena za svoje unuke nego što sam imao za svoju decu. Toj satisfakciji poznih godina se unapred radujem. Svi oni koji me znaju ne očekuju od mene da bilo koga razmazim, kako sebe tako ni druge, ali moji najbliži uvek mogu računati na moju ljubav i odanost. Voleo bih da me i deca i unučad posmatraju kao vrhunskog igrača na klupi kad je reč o njihovim životima. Da me samo u slučaju krajnje potrebe izvedu na teren da spasem utakmicu.