DIVA ZLATNOG HOLIVUDA TRI PUTA JE STALA PRED OLTAR, ALI NJEGA NIJE PREBOLELA: Životna priča legendarne Beti Vajt!

U Holivudu, prestonici šou-biznisa, gde vladaju nerealni zahtevi za lepotom, mladošću i zdravljem, postoji zvezda koja ne zadovoljava ni jedan od tih kriterijuma, a koju svi obožavaju – devedesetosmogodišnja Beti Vajt.

 

Njena životna energija, duhovitost i vrcavost pleni pažnju publike, čak i one koja je rođena u vreme kad je, po nekim pravilima, Beti trebalo da uživa u zasluženoj penziji.

 

Tako je njena izjava u TV emisiji ‘Lopez Tonight’, emitivana 21. januara 2010, izazvala salve smeha – na pitanje voditelja kako u tim godinama uspeva tako mnogo da radi, Beti Vajt je odgovorila:

 

"Ja sam vam poput prostitutke, kad mi se ponudi dobar posao, jednostavno ne mogu da kažem ‘ne’.

 

A 2016, gostujući u emisiji ’Today’ priznala je da su joj muškarci i dalje omiljen hobi, ali da teško nalazi momke za izlaske, i tako opet zaintrigirala i nasmejala javnost.

 

Beti Marion Vajt rođena je 17. januara 1922. u gradu Ouk Tri, država Ilinois. Kao jedino dete mašinskog inženjera Horasa Vajta, potomka dansko-britanske useljeničke porodice, i Tes Kačikis, čiji su roditelji krajem 19. veka došli u Ameriku iz Grčke, imala je, kako tvrdi u knjizi ‘Here We Go Again’, ‘detinjstvo iz bajke’.

 

" Moji roditelji su mogli biti obrazac za svaku knjigu o vaspitanju dece. Uspeli su u nečemu što se čini gotovo neostvarivim: nisam bila razmažena, ali ni usamljena. Bili su mi najdraže društvo, imali su skladan brak, zadivljujuće poštovanje jedno prema drugom i od njih sam naučila najvažnije stvari u životu."

 

A jedna od njih je, kako se kasnije pokazalo, gotovo fanatična privrženost životinjama. Tes i Horas Vajt su često kući donosili povređene ili napuštene životinje koje su našli na ulici, pa kad bi ih izlečili davali su ih ljudima u koje su imali poverenja, a neke i sami zadržali. Kao dete iz harmoničnog porodičnog okruženja bila je odlična u školi, sve ju je zanimalo, a kada je došlo vreme za odluku šta želi da postane u životu, čvrsto je verovala da će biti spisateljica. Možda bi se njeni planovi i ostvarili da se porodica u vreme velike ekonomske krize nije preselila u Los Anđeles.

 

Blizina Holivuda pokazala se, naime, kao velika prekretnica u Betinom životu. Pošto je 1939. pevala na maturskoj zabavi svoje srednje škole, spisateljske ambicije pale su u zaborav.

 

"Verovali ili ne, šou-biznis je kao virus. Kad se njime zarazite, nema leka" – napisala je u knjizi.

 

Međutim, Drugi svetski rat je pomeo mnoge ambicije i nade, pa i njene. Umesto mikrofona, u ruke je uzela volan i, kako sama kaže, ‘s dvadeset minuta vozačkog iskustva’ počela da radi kao vozač-volonter u ‘American Women’s Voluntary Services’.

 

Nastavak na sledećoj strani!

U tom okruženju upoznala je mladog vojnika u kojeg se zaljubila preko ušiju. Neposredno pre njegovog odlaska na front u Evropu, Beti Vajt je od njega u novembru 1942. dobila verenički prsten i postala jedna od stotine hiljada mladih devojaka koje su vezu održavale pismima.

 

– S neverovatnim zanosom pisala sam svaki dan, on mi je odgovarao, i nakon nekoliko meseci shvatila sam da je najvažniji muškarac u mom životu zapravo poštar – tvrdi Beti Vajt.

 

Veza je trajala pune dve godine, a onda je shvatila da provodi dane pišući pisma čoveku kojeg možda ne bi ni prepoznala da se pojavi pred njom. Zato je verenički prsten spakovala i poslala njegovoj majci. Samo nekoliko meseci kasnije, njen, tad već bivši verenik, vratio se iz rata s devojkom koju je upoznao u Italiji, i kojom se odmah oženio.

 

Što iz revolta, što zbog euforije zbog završetka rata, Beti Vajt je u maju 1945. brzopleto uletela u brak s pilotom borbenog aviona Dikom Barkerom, ali je brak trajao kratko – razveli su se nekoliko meseci kasnije.

 

– Počela sam da sumnjam u svoje procene jer sam sve vreme kao obrazac imala uzoran brak svojih roditelja. Zbog lošeg iskustva sa verenikom, a onda i prvim mužem, odlučila sam da se posvetim pronalaženju posla i tako lakše prebrodim dva neuspešna pokušaja u ostvarivanju veze kakvu sam gledala celog života – priznaje Beti Vajt.

 

Za početak, upisala je časove glume u malom pozorištu u predgrađu Los Anđelesa. Cena časova iznosila je za ono doba visokih 50 dolara mesečno, a posle samo dva meseca vlasnici pozorišta ponudili su joj ulogu u predstavi ‘Dear Ruth’.

 

– Nisam mogla da verujem! Ne samo da im za taj mesec nisam morala platiti časove glume, nego su oni meni platili da glumim u njihovoj predstavi! Činilo mi se da ću se svakog trenutka probuditi i postati svesna da sanjam.

 

Kroz prve glumačke angažmane upoznala je Lejna Alana, pravim imenom Albert Vuten, koji je glumio na Brodveju, a onda procenio da bolje može zarađivati kao glumački agent. Osim što mu je postala klijentkinja, s Alanom je razvila dublji odnos i posle samo nekoliko meseci postali su par pred kojim je, činilo se, stajala sjajna budućnost. Lejn Alan je zaista bio spretan: kako bi joj obezbedio članstvo u sindikatu glumaca, koje je bilo uslov da dobije bolje angažmane, obezbedio joj je snimanje nekoliko televizijskih reklama na osnovu kojih je dobila potrebne dokumente.

 

"Sada mi je smešno što je moj ulazak u šou-biznis zapravo omogućila reč ‘parkay’, što je naziv za margarin koji sam tada reklamirala" – priznaje glumica.

 

U januaru 1946. Beti Vajt je drugi put izgovorila sudbonosno ‘da’, a njen novi muž se bacio na posao da joj pronađe što bolje angažmane. I uspeo je: osim nekoliko reklama, koje su im omogućavale da prebrode tešku besparicu u koju su zapali posle venčanja, dobila je ponudu koja joj se činila gotovo nestvarnom – 1949. je postala jedna od voditeljki u projektu koji će se pokazati kao pun pogodak, ‘Hoolywood on TV’. Bila je to kolaž emisija u kojoj se pevalo, razgovaralo, a gledaoci su bili dodatno privučeni nagradnim igrama.

 

Nastavak na sledećoj strani!

Emisija joj je donela ogromnu popularnost i postigla gledanost kakvu se niko nije usudio ni da prognozira, pa je prvobitni honorar od 20 dolara nedeljno zamenjen novim od 50, što je u ono vreme bio astronomski iznos za petočasovno radno vreme. Ali, na tome nije stalo: posle mesec dana i sve veće navale za reklamiranjem u intervalima emisije, Beti Vajt je doživela šok kad joj je producent doneo ugovor u kojem joj je honorar povećan na 300 dolara nedeljno.

 

"Tada je započela moja ljubav s televizijom i nije prestala do danas. Istina, u to vreme se radilo pomalo ‘na divlje’, nije bilo sindikata, mi smo kao voditelji imali višestruke uloge, radili smo sve, od pevanja, reklamiranja proizvoda, do razgovora s gostima. Nažalost, ili hvala Bogu, tada nije bilo magnetoskopa, sve je išlo uživo, pa danas ne mogu da vidim kako je to izgledalo."

 

Tempo u televizijskim studijima se zahuktavao, minutaža se povećavala, entuzijazam je rastao, ali u privatnom životu Beti Vajt sve je išlo suprotnim smerom. Naime, njen muž je sve teže podnosio činjenicu da mu ženina karijera cveta i popularnost nezaustavljivo raste, dok je on manje-više profesionalno tapkao u mestu. Osim što su se zbog njenih sve intenzivnijih angažmana jedva susretali u kući, i hemija između partnera je nestala. Razvod u decembru 1949. nametnuo se kao jedino rešenje, a Beti Vajt je to doživela kao veliki lični poraz.

 

"Stalno sam se pitala gde to grešim i šta ne radim dobro. Od braka u koji sam toliko verovala ostao mi je samo pekinezer Bandit, koga mi je Lejn poklonio kad smo se venčali. Posle razvoda bila sam uverena da u mom životu više neće biti nijednog muškarca."

 

Paradoksalno, televizijski magovi su upravo u tom trenutku odlučili da Beti Vajt, zbog ogromne popularnosti, povere vlastitu emisiju u kojoj bi, među ostalim – savetovala gledaoce s ljubavnim problemima! I sama glumica bila je skeptična kako će odraditi taj zadatak, ali nije odolela izazovu i prihvatila se vođenja emisije ‘The Betty White Show’.

 

 

"Kad iz ove perspektive razmišljam o tim vremenima, ne mogu verovati kako je sve bilo drugačije: 1950. u SAD je samo 11 posto stanovnika imalo televiziju u kući, dok danas 80 posto domaćinstava ima dva ili više aparata, a broj programa prelazi zdrav razum. Uprkos tome, imam utisak da smo u ono vreme imali jači uticaj na publiku" – tvrdi glumica.

 

Svojevrstan surogat za kvalitetnu vezu nalazila je u neverovatnoj predanosti u brizi za životinje, pa je u svojim emisijama ugošćavala ljude s najraznovrsnijim ljubimcima koji se mogu zamisliti. Takođe, uvela je i praksu pomaganja napuštenoj deci i ispunjavanja želja teško obolelim devojčicama i dečacima, što je publika prihvatila s velikim oduševljenjem. Popularnost joj je toliko narasla da su je gledaoci 1955. u jednoj emisiji telefonskim putem izabrali za počasnu gradonačelnicu Los Anđelesa, ali Beti Vajt nikada nije imala političkih ambicija i sve je ostalo na počasnoj tituli.

 

U to doba Amerika je iznedrila mnogobrojne TV emisije takmičarskog tipa, od kvizova do igara pogađanja ‘tajanstvenog gosta’, a Beti Vajt je u gotovo svakoj od njih barem neko vreme bila voditeljka. Ali, uprkos njenom oprezu, jedna od tih emisija, ‘Password’ (Lozinka), pokazala se sudbonosnom. Naime, gostujući 1962. u emisiji, upoznala je tada popularnog voditelja Alena Ludena. Posle snimanja, Luden ju je pozvao na večeru i glumica priznaje da joj je ‘posle dugo vremena bilo tako lepo da je poželela da veče traje 24 sata’.

 

Tom prilikom je saznala da je pet godina stariji Alan pre godinu dana ostao udovac i da ima troje dece: četrnaestogodišnjeg Dejvida, trinaestogodišnju Martu i desetogodišnju Saru. Kako su se oboje uglavnom kretali u istim krugovima, njihovi susreti su postajali sve češći, a njen otpor prema novoj vezi sve labaviji. Postojala je, međutim, naoko nepremostiva prepreka: Luden je živeo i radio u Njujorku, a Beti Vajt nije bila spremna da se odrekne tople kalifornijske klime. Ipak, ljubav topi i mnogo čvršće glečere.