Naš čuveni glumac danas puni 67 godina.
Bogdan Diklić je rođen 1. avgusta 1953. godine u Bjelovaru, u Hrvatskoj. U rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu. Već u trećem razredu srednje škole se prvi put oprobao kao glumac. Igrao je Tiresija u Sofokovom komadu “Antigona”, u režiji amaterskog pozorišta i tada je shvatio da je gluma njegov životni poziv. Zbog toga je 1972. godine upisao Fakiltet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Ognjenke Milićević.
Ovo je bio veliki korak u njegvovom životu, a jednom prilikom je povodom toga izjavio:
- Naravno da je dolazak u tako veliki grad za mene bio ogroman šok. Došao sam iz malog Bjelovara u veliki Beograd kao sin jedinac iz roditeljske kuće. Osećao sam se kao da sam ispao iz gnezda. Održala me je samo jaka želja da jednoga dana postanem glumac. S druge strane bio sam fasciniran samim gradom i pozorištem, kao i činjenicom da sam mogao na ulici da sretnem Dragana Džajića ili da gledam uživo jednog Ljubu Tadića i mnoge druge glumce koje sam do tada mogao da vidim samo na filmu ili televiziji.
Obožava svoju profesiju i to stalno ističe u razgovorima, ali ne želi da pamti svoje uloge:
- Celog mog radnog veka, u sećanju mi ostaju filmovi i pozorišne predstave koje smo radili lepo, tiho, mirno, dogovorno, i sa radošću. Nikad mi se nije desilo da film, koji je pravljen u gotovo idiličnoj atmosferi, nije uspeo i da nije bio dobar. A dešavalo se da je svima nama, u nekim neurotičnim procesima, dosta toga izmicalo kontroli. Onda su i krajnji rezultati bili dosta površni. Ne pamtim uloge i ne mislim o tome. Ponekad, dok vrtim kanale na televiziji, slučajno naiđem na scene iz filmova u kojima sam igrao, pa se prisetim, ali to je samo blic sećanje. Kad bih se intenzivno sećao i prisećao onog što sam radio, mislim da bi me to opterećivalo. Lepo je kad vam neko kaže da je gledao vaš film, i da mu se sviđa vaša uloga. Ali nemam tu vrstu „opterećenja“, da se i dalje bavim time. To je prošlo. Sve je bilo značajno – i ono dobro, i ono loše. Ne treba se vraćati i okretati za onim što je bilo - istakao je.
2009. godine u Novom Sadu, za vreme izvođenja predstave “Kandid ili optimizam”, Bogdanu Dikliću je pozlilo. Primljen je u bolnicu zbog plućne tromboembolije, a potom je operisan jer je imao i infarkt miokarda. Nakon oporavka glumac se vratio svom poslu.
Nastavak na sledećoj strani...
Slavni inspektor Simić iz filma "Majstori, majstori" i Mirko Topalović iz čuvene serije "Maratonci trče počasni krug" oženio se koleginicom za koju ceo Beograd priča da je najlepša glumica, Dijanom Marojević 2009. godine.
Ubrzo su dobili i ćerku Sofiju, a kako je glumac izjavio u nekim intervjuima, rođenje ćerke ga je zauvek promenilo, zato što je pre toga bio "vuk samotnjak, sam sebi dovoljan".
Bogdan i njegova 21 godinu mlađa supruga iz Nikšića bili su izuzetno diskretan par, a ljubav su u jednom momentu pretvorili u poslovnu saradnju, pa su zajedno lektorisali njegovu knjigu.
Ipak, došao je trenutak kada su odlučili da stave tačku na ljubav i da se raziđu, ali su uprkos tome ostali u odličnim odnosima.
Glumac je više puta isticao da postoje mnoge stvari i komentari kojima ne pridaje veliki značaj, a upravo o tome je govorio u jednom intervjuu:
- Pre nekoliko dana u nekim onlajn novinama objavljen je jedan moj intervju, i video sam da se neki pojedinci, koji su srećom retki, bave time zašto ja u Hrvatskoj govorim hrvatskim jezikom. Pa govorim zato što je moj maternji jezik ijekavski, i zato što on prirodno ide iz mene. Logično je da Francuz koji živi i radi u Engleskoj govori francuski kad ode u Pariz. Od 1972. živim u Beogradu, ali sam čas tamo gde sam rođen, a čas sam ovde, i zašto bi se bilo ko uopšte bavio mojim jezikom. Ti komentari ne predstavljaju meni nikakav problem, nego su problem onih koji se time opterećuju. Kroz istoriju je svuda u svetu bilo suludih stvari, ali ja imam pravo kao dobronameran i čini mi se čestit čovek, da volim svaki prostor ove planete. Sve zlurade priče o jeziku inače shvatam kao projekcije nečijih inhibicija, inferiornosti, frustracija i kompleksa. To su stvari koje me čude, ne znam da li da im se smejem ili da tugujem zbog onih koje to opterećuje - izjavio je jednom prilikom.