pažnja

TIM NAUČNIKA DOŠAO DO ZAKLJUČKA: Koji gen imaju osobe koje ne mogu da se UGOJE!

Da bi proverili ove rezultate, naučnici su sproveli eksperimente na voćnim mušicama i miševima.

foto: Profimedia

Naučnici veruju da su otkrili gen koji pomaže vitkim da se ne ugoje, što potencijalno otvara nove mogućnosti u tretmanima za rešavanje problema gojaznosti.

 

Međunarodni tim naučnika identifikovao je genetsku varijantu jedinstvenu za vitke osobe poznatu kao ALK gen. Ovaj gen inače stvara protein koji se zove anaplastična limfomska kinaza, koji je uključen u rast ćelija.

 

Istraživači su pregledali DNK uzorke i kliničke podatke više od 47.000 zdravih osoba starosti između 20 i 44 godine, iz estonske banke genetskih uzoraka. Urađene su genetske mape za sve koji imaju indeks telesne mase ispod 18 i otkrili da postoji genetska kombinacija koja je u korelaciji sa vitkošću i otpornošću na uvećanje telesne mase.

 

Da bi proverili ove rezultate, naučnici su sproveli eksperimente na voćnim mušicama i miševima. Otkrili su da kada se jedinkama obriše ovaj gen, imaju manju telesnu masu. Miševe su hranili brzom hranom i ustanovili da oni bez ALK gena ostaju mršavi, dok se ovi drugi goje, prenosi RTS.

 

foto: Profimedia

Naravno da ustanovljena korelacija nije nije dovoljan dokaz o postojanju uzročno-posledične veze, naglašavaju autori studije. Ali istraživači pretpostavljaju da ovaj gen, koji ima značajnu ulogu u našem mozgu, govori telu koliko masti da sagori i kako da koristi svoje zalihe energije.

 

Ipak, za sada je ustanovljeno samo direktna veza kod voćnih mušica i miševa, ali ne i kod ljudi. Uprkos činjenici da je uloga ALK gena podrobno istražena u slučaju karcinoma, naučnici priznaju da im je razumevanje njegovog uticaja na fiziologiju čoveka i dalje nejasno. Ovo otkriće ih ohrabruje da nastave istraživanje.

 

Čak i ako se uspostavi jasna veza između mutacija ALK gena i otpornosti na debljanje, to će verovatno biti samo deo mnogo veće kombinacije genetskih faktora – kao što su nagovestila i prethodna istraživanja. Rad je objavljen na naučnom portalu Sel (Cell).