Preživela je preko 21 operaciju i danas sa svojim fizio timom korača dalje kroz osmeh
Voditeljka Dea Đurđević pre godinu dana doživela je tešku saobraćajnu nesreću ispred KBC Dragiša Mišović, kada ju je autobus pokupio na trotoaru i otkinuo joj ruku. Njen kolega Predrag Sarapa jedva se suzdržao a da ne zaplače tokom njene iskrene ispovesti, prisećajući se zajedno sa njom čitave katastrofe, ali ujedno i zato što mu je neopisivo drago što je preživela.
"Prvi taj kiseonik koji mi je udahnut je bio zbog Marije Dimitrijević i Hitne pomoći. Udarila me je devojka kolima, parkirala je moj auto na tu pešačku zonu i ja sam stajala na trotoaru, naleteo je autobus, zakucao me je za zid, vukao, stiglo mi je do ovde (pokazuje vrat i donju vilicu) i onda se vratio u rikverc, a ja sam ostala tu da ležim. Prišla je Marija, ona mi je pomogla, jedina. Nas dve smo sad u kontaktu. Mnogo znači kad vam neko priđe, kad ležite sami i krvavi... dok ona nije prišla ja nisam znala šta da radim. Videla sam samo da nemam ruku, sve ostalo... nije mi ništa bilo jasno. Dozvolila mi je da se naslonim na nju. Hitna je došla za dva minuta. Nisu znali da sam to ja, niko nije mogao da me prepozna onako krvavu. A na VMA je sve bilo spremno da ja uđem u salu", pričala je hrabra Dea u "Novom jutru".
"Doktori su klasifikovali moje povrede kao ratne. Imala sam otkinutu ruku, kontuziju srca i pluća, slomljenu karlicu na dva mesta, slomljenu kičmu, paralizu obe noge i s desne strane duž celog tela taj veliki hematom, pošto me je tako nabio uz zid", nabrajala je Dea, pa spomenula i sitnije povrede, kao i to da je ukupno imala 21 operaciju.
Nastavak na sledećoj strani!
"U bolnici nisam bila svesna svojih povreda i da mogu svake sekunde da umrem. Iako su oni meni to rekli. Nije mi to bilo reklo. Doktor mi je jednom rekao: 'Dea, slušaj, moraš da nam potpišeš ovo i da nam dozvoliš sve, jti ćeš večeras umreti, nemoj da se šališ, ja moram da znam da ja mogu sve da uradim da ti spasim život.' Ja sam njemu rekla; 'Šta ti je, nema šanse.' Ne veruješ! Skupljaš neku nadljudsku snagu!" objašnjavala je Dea, pa se prisetila i trenutka kada je prvi put sela, a kasnije i iznova učila da hoda.
Kada je sedela, držali su joj leđa, kada je ustala morali su celu da je pridržavaju i budu strpljivi jer, kako kaže, bila je "zaboravila da hoda".
"Posle dva i po meseca sam udahla svež vazduh. Do tad nisam plakala", otkrila je ona.