Uspešni glumac Ivan Bosiljčić (37) tokom ove godine bio je angažovan u Rusiji, gde je snimao seriju za njihovu nacionalnu televiziju, a zbog ekskluzivnosti ugovora sa producentima, o svojoj ulozi do sada nije smeo da govori. Prvi put je za magazin Story otkrio šta je njegov angažman podrazumevao, kako se provodio u Moskvi tokom tih meseci, na koji način su se on i supruga, pevačica Jelena Tomašević (33), organizovali sa ćerkicom Ninom (4) kako njihov porodični sklad ne bi bio narušen. Pored toga, Bosiljčić još govori o tome na koji način su on i supruga proslavili petu godišnjicu braka, kako su proveli odmor na Atosu, ali i šta kažu ćerkici Nini kada poželi da dobije brata ili sestru.
Story: Kako ste proveli ovo leto?
- Pošteđeni smo groznice polaska u školu, tako da nam leto još traje. Jun i jul obeležili su Jelenin sjajni koncert na Belefu i naš zajednički odlazak u Belorusiju na Slavjanski bazar. Ja sam sezonu završio susretom sa publikom u Herceg Novom. Kada smo se vratili, prepakovali smo se i sa Ninom otputovali na dug odmor na Atos. Sreli smo gomilu prijatelja, divno se proveli u Grčkoj, ali zaželeli smo se Beograda i evo nas opet tu.
Story: Jeste li se odmorili i pripremali za sve što vas očekuje tokom jeseni?
- Kad nam se odmor približi kraju, imamo običaj da ostanemo još nekoliko dana preko planiranog. Jer, baš za ta dva, tri dana taman se zaželimo kuće i izbegnemo tužni rastanak sa morem. Nismo za ono otići kad je najlepše. Mi imamo našu tezu – odemo kad nam malo dosadi.
Story: Za vama je naporna sezona, radili ste u Rusiji, možete li sada da kažete na kom projektu ste bili angažovani?
- Dobio sam sjajnu ulogu u televizijskom serijalu Hotel Rusija koji je snimljen za Prvi kanal ruske nacionalne televizije. Izuzetna krimi istorijska melodrama o diplomatskim odnosima Sovjetskog Saveza i ostatka sveta sedamdesetih godina, kao i uplivu KGB-a u sve pore društva. Mesto radnje je Moskva, gigantski hotel Rusija na Crvenom trgu koji je 1976. godine izgoreo. Kako i zašto je došlo do požara, da li je to bio teroristički napad, kako su spasavane diplomate u hotelu u kome je od recepcije do poslednje sobe trebalo 25 minuta hoda, publika će videti u oktobru na ruskoj nacionalnoj frekvenciji. Iz hobija održavao sam znanje ruskog jezika stečeno još u gimnaziji i sada mi je to bilo više nego korisno. Izvrsno sam radio sa rediteljem Sergejom Sencovim, a pred kamerama sreo sam se sa nekim od najznačajnijih glumca današnje ruske kinematografije. Ekaterina Vilkova, Nikita Tarasov, Anatolij Gorjačev i Evgenije Pronjin ovo snimanje učinili su mi nezaboravnim.
Story: Kako je izgledao susret sa tamošnjim glumcima?
- Neviđeno uzbudljivo. Oni uživaju u glumačkim okršajima i intenzivnim scenama. Sve što znamo iz literature i filma o ruskom temperamentu, bukvalno je tako, sve je silovito, emotivno, potentno. Svako ko bi pomislio da su pisac ili reditelj malo podigli temperaturu događaja zbog zanimljivosti štiva, pogrešio bi. To je zaista tako – sve puca od snage. I tu silu oni crpu iz ljubavi prema sebi i bližnjem. A nas Srbe smatraju za izuzetno bliske. Na svakom koraku izražavali su mi veliko poštovanje samo na pomen imena Srbija.
Story: Kako ste uspeli da organizujete tako dug boravak u Rusiju, s obzirom na to da imate veliki broj predstava u Beogradu?
- U Beogradu sam tokom priprema dobio veliku podršku Ruskog doma, svakodnevno do odlaska, na scenariju sam radio sa sjajnom profesorkom ruskog jezika Tatjanom Jaurovom. Veliku pomoć u organizaciji mog boravka u Moskvi pružila su mi sva ovdašnja pozorišta, maksimalno korigujuću veliki repertoar u kome učestvujem. Zahvaljujući dobroj volji kolega i teatara, od upravnika do organizatora, mirno sam mogao da otputujem. Dugujem im veliku zahvalnost.
Story: Tokom rada i života u Rusiji, šta vam se najviše dopalo, kako se provodili slobodno vreme?
- Susret sa običnim ljudima mnogo mi je značio. S jedne strane upoznao sam umetnički svet, a s druge običnog ruskog čoveka. Obišao sam Tversku oblast, provinciju severno od Moskve, putovao vozom na jug ka Nižnjem Novgorodu i manastiru Divjejevo. To je bio poseban deo mog boravka u Rusiji. Rođen sam na dan kada se proslavlja jedan od najvećih ruskih svetitelja, Sveti Serafim Sarovski, osnivač Divjejevske obitelji i veliki čudotvorac. Četiri dana proveo sam u manastiru koje je dom mnogih priča. Recimo, poslednji ruski car Nikolaj Romanov u Divjejevu je dobio proročko pismo u kom je bila ispisana tragična budućnost carske loze. Monahinje i danas živo prepričavaju kako je car u plavom konaku sa belim prozorima, levo od zvonika, klečeći gorko plakao sa pismom u rukama.
Story: Često ste dolazili u Beograd zbog predstava, koliko vam je bilo teško da letite avionom?
- Nijednog trenutka nisam osetio umor, to nije dug put, Moskva je od Beograda udaljena svega dva i po sata avionom. Mada, moram priznati da sam pred kraj snimanja leteo četiri dana zaredom tamo i ovamo pa sam bio malo dezorijentisan. Sve ostalo bilo je podnošljivo.
Story: Koliko su vam ćerkica Nina i supruga Jelena nedostajale i kako ste održavali kontakt u periodima kada ste bili razdvojeni?
- Često sam boravio u Beogradu, tako da se ovaj rad u Rusiji nije mnogo razlikovao od bilo kog drugog snimanja na terenu u Srbiji. Iako smo planirali da sa mnom krenu i Nina i Jelena ako snimajući plan bude takav da ostanem duže od dve nedelje u Moskvi, produkcija mi je obezbedila da za svaki slobodan dan dođem u srpsku prestonicu.
Story: Na koji način ste 28. avgusta obeležili petu godišnjicu braka sa suprugom Jelenom?
- Nina, Jelena i ja ujutru smo se pričestili na prazničnoj liturgiji u Kakovu, metohu manastira Hilandar, i ostatak dana proveli u radosti.
Story: Kada se osvrnete na pola decenije koliko ste u braku, s kakvim emocijama evocirate uspomene?
- Svega je bilo dovoljno, nemam osećaj da smo išta propustili. Mada, pet godina je malo da bi se ozbiljnije tumačila prošlost.
Jelena Tomašević Bosiljčić: Dobre stvari lako se zaboravljaju
Story: Kako najviše volite da provodite vreme sa ćerkicom Ninom?
- Mi mnogo lepo razgovaramo i lepo ćutimo. Skoro je, dok smo popodne leškarili i ćutali, Nina posle nekoliko minuta najozbiljnije rekla: Tata, kako je lepa tišina. Čuje se samo disanje. Ona je i moj najverniji pratilac kada izađem u prirodu i puštam zmajeve. U Solunu sam joj kupio malog zmaja sa dugim plavim repom i iznenadio se s kojom lakoćom ga je na plaži bacila u vazduh i igrala se njime. Gledajući nju, setio sam se da je meni moj tata poklonio prvog zmaja kad sam imao četiri godine, isto kao ona sad.
Story: Ona je sada već velika devojčica, koje talente prepoznajete kod nje?
- Dete peva po ceo dan. I to dobro peva.
Story: Ko je stroži roditelj, vi ili Jelena?
- Ja sam stroži. Smatram da je pravi otac strog, ali pun ljubavi.
Story: Kada Nina pita kada će dobiti brata ili sestru, šta joj vi kažete?
- Čim budeš pojela sve iz tanjira. Uvek joj ostane zalogaj. (Smeh)
Story: Gde pronalazite inspiraciju i kako se pripremate za neku novu ulogu?
- Volim da se oslanjam na kolege, ne umem da funkcionišem sam. Gledamo jedni druge na probama, dugo raspravljamo šta je dobro šta ne, još ako reditelj to podstiče, za mene je to idealan proces stvaranja uloge. Verujem samo u pozorište koje je kolektivan čin, sve vrste soliranja samo su demonstracija sile i ruše teatar.
Story: Kažu da je za uspeh potrebna mešavina strasti, igre i velikog rada. Šta je vaš recept?
- Ljubav prema stvaranju i publici daje pravu meru svakoj od tri navedene stvari. Strasti mogu biti rušilačke ako im ljubav nije početak. Igra može biti kvarna ako joj ljubav nije cilj. Veliki rad može biti fanatički ako tu nije ljubav da te podseti da postoji još nešto u životu osim rada. Ljubav je prava mera svih stvari.
Story: Ko je vama najveći oslonac i od koga tražite savet kada vam je neophodan?
- Razgovaram i sa poznatim i sa nepoznatim ljudima, čujem svakoga, ali najviše verujem ženi, roditeljima, bratu i duhovnom ocu.
Story: Kada biste morali da birate između pozorišta, filma i televizije, šta biste izabrali?
- Film.
Story: Kako vidite sebe za deset godina, šta biste voleli da vam se ostvari, a još nije?
- Šta god da dođe, neka mi bude na duhovnu korist. Ostalo mi ne treba.
Story: Kako ste se nekad borili, a kako danas izlazite na kraj sa emotivnim razočaranjima?
- Pre nisam znao za izraz pogrešno očekivanje.
Story: U današnje vreme kada su se mnogi ljudi udaljili i nemaju vremena za međuljudske odnose, na koji način vi održavate svoja prijateljstva?
- Nikako. Zahvalan sam svojim prijateljima što čuvaju naša prijateljstva i tolerišu što me nema.
Story: Važite za iskrenu osobu koja uvek kaže šta misli, da li vam je ta osobina donela više dobrih nego loših stvari ili obrnuto?
- Iskreno, ćutanje je zlato. Ljudi više ne veruju ni kad ih pohvalite, a kamoli kad im skrenete pažnju na grešku. Svi su uplašeni, što je simptom nedostatka vere.
Story: U čemu pronalazite sreću?
- U porodici.
Story: Imate li neke neostvarene želje?
- Imam ih mnogo, ali imam i ceo život pred sobom.
Story: Kakvi su vam planovi kada je reč o teatru?
- Ove godine više ću se posvetiti radu na filmu. Imam tu sreću da sam dobio poziv za saradnju od Ivana Jovića, reditelja jednog od mojih omiljenih domaćih ostvarenja ikad, filma Isceljenje.
Story: Imali ste zapažen koncert na Crnogorskom primorju, mnogima u Srbiji nedostaju vaše muzičko-poetske večeri, planirate li da obnovite te aktivnosti?
- Hvala Herceg festu na pozivu da uoči Filmskog festivala nastupim u Herceg Novom. Bilo je to sjajno veče. Mislim da je vrlina ovog programa što se izvodi s vremena na vreme, kada se poželimo i publika i ja. Znam da je ta logika nenormalna za producente koji bi želeli da nastupam svakog vikenda, ali moraju da shvate da je nedostajanje ponekad zdravo.
Story: Na pitanje šta je najvažnije u životu, šta uvek kao iz topa odgovorite?
- Kažem: Ih, bre, što odmah ta teška pitanja? Daj neki vic.
