Zdrav partnerski, odnosno ljubavni odnos je kategorija za koju je vrlo teško dati univerzalnu definiciju ili kriterijum. To zavisi od mnogo faktora, prvenstveno od ličnosti ljudi koji su zajedno. Psiholozi godinama pokušavaju da kroz istraživanja dođu do najboljeg modela zdrave veze, ali su se u praksi sve teorije i pokušaji uopštavanja pokazali beskorisni, jer su govorili o idealnom, ali nemogućem odnosu. A kako društvo vrlo lako prihvata brza, instant rešenja, pojavila se obimna literatura o pravilima uspešne veze, sa savetima kako poboljšati odnos, kako doći do idealne ljubavne priče... A to je unelo više pometnje nego koristi. Sloboda, odnosno mogućnost da se svako individualno izrazi u vezi, glavni je preduslov da bi stvari dobro funkcionisale. Jedna od praktičnih definicija zdravog odnosa je definicija Alberta Elisa, osnivača REBT terapije, koji kao dobar partnerski odnos navodi onaj koji obezbeđuje dugoročno hedonističko zadovoljstvo to jest dugoročne prijatne doživljaje osobama koje su u vezi ili braku. A to bez slobode nije moguće. Ipak, pogrešno je postavljati apsolutne kriterijume, jer nešto što jednom paru prija, drugom može da bude jako neprijatno, ili nešto što je jednog ili oba partnera zadovoljavalo u jednom periodu života, može postati teret i neprijatnost u nekom kasnijem periodu.
Piše: Milica Zarin, psihoterapeut, zarin.milica@gmail.com
ZBOG ČEGA JE SLOBODA TOLIKO VAŽNA?
Ljubav nastaje iz slobode, ne može se narediti ili iznuditi i posledica je mogućnosti da funkcionišemo zajedno, ali u skladu sa sopstvenim željama, individualnošću i prema slobodnoj volji. Za neke parove sloboda u vezi znači i slobodu stupanja u seksualne odnose sa drugim partnerima, ali sloboda o kojoj je ovde reč jeste segment života koji ne pripada partneru, odnosno ne realizuje se isključivo sa njim ili njom. To su neke naše navike i potrebe koje partner ne deli, kao što su, na primer, odlazak u teretanu, na časove plesa, u bioskop, pozorište, na utakmice sa prijateljima ili drugim ljudima. Ponekad su to i samo razgovori sa drugim osobama sa kojima delimo interesovanja. Partneri ne moraju stalno biti fizički zajedno, to nije prirodno. Kada su u vezi koja podrazumeva povezanost i bliskost, normalno je da podele utiske, jedno drugom prepričaju doživljaje iz segmenata života koji nisu zajednički, a da to ne naruši poverenje i ljubav. Isto tako, sasvim je u redu i da ne pričaju o vremenu koje su odvojili samo za sebe. Sve varijante su prihvatljive kada dvoje u vezi dobro funkcionišu, kada ih ništa ne sputava ili opterećuje, jer je to glavni parameter funkcionalnosti veze ili braka.
UDALJAVANJE PARTNERA
U različitim vezama postoji različiti stepen slobode i to je stvar vaspitanja, tradicije, iskustva, sistema vrednosti koje partneri neguju. Aktivnosti koje nisu striktno vezane za partnera normalna su i prirodna potreba čoveka, jer, bez obzira na to što je neko svim srcem u vezi, što u nju ulaže i emocije i vreme, on je i socijalno biće. Naime, neophodan mu je širi ili uži socijalni milje. Ipak, ne treba mešati slobodu i manjak bliskosti. To što neko uživa u svom vremenu, u aktivnostima bez partnera, ne znači da sa njim ne deli bliskost. Naprotiv. Upravo ljudi koji funkcionišu u više segmenata, imaju svoj mikrosvet koji ne dele sa partnerom, pa i poneku tajnu, u svom emotivnom odnosu uvek nalaze nove izazove i uzbuđenja, nemaju potrebu da kontrolišu i znaju da vole iskreno. U situacijama kada emotivni partneri provode svaki trenutak zajedno jednom mora doći do zasićenja. To je, na prvom mestu, egzistencijalno neodrživo i psihološki neprihvatljivo. Kada ste upućeni samo na jednog čoveka ili ženu, potpuno se zatvarate, ograničavate svoj život, saznanja i iskustva. Ne umete da funkcionišete bez tog nekog, a to nije ni poželjno ni afirmativno. Psihičko nezadovoljstvo kad tad izbija, jer je čoveku potrebna socijalna zajednica zbog psiholoških procesa koji se mogu zadovoljiti samo kroz interakciju sa drugima. Manjak bliskosti nikada ne može biti u ravni sa slobodom, to su dve potpuno različite, nespojive kategorije. Manjak bliskosti ne podrazumeva samo odvojeno vreme i fizičku razdvojenost. Ona je lišena najnežnijih osećanja i znak je da se ljubav gasi. Sloboda i razdvojenost u tom smislu jačaju ljubav, čine je zrelijom i lepšom, a granicu postavljaju sami partneri.
ŽELJA ZA KONTROLOM JEDNOG OD PARTNERA
To je jedan od najčešćih razloga, ali je suština da u takvom odnosu oba partnera pate. Partner koji je posesivan, koji želi danonoćno da kontroliše onog drugog, ne vidi to kao otimanje slobode, već kao način da spreči probleme. On obično vidi svaku osobu koja se približi njegovoj voljenoj osobi kao pretnju. To su uglavnom nesigurni ljudi, koji se plaše da će neko vredniji i sigurniji uzeti ono što im pripada. Plaše se da će izgubiti partnera i njegovu ljubav. Osećanje koje dominira u takvim situacijama je nezdrava, disfunkcionalna ljubomora, koja se najčešće ogleda u čestim svađama, neprijatnim scenama, posesivnom ponašanju koje za cilj ima apsolutnu kontrolu. Nemoguće je kontrolisati bilo čije misli, emocije i ponašanje. Za sebe nekoga možete vezati samo ljubavlju, pažnjom, razumevanjem, podrškom... Nikada ne možemo imati svaki deo voljenog bića, znati njegove najskrivenije tajne, misli i žudnje, jer on je postojao i pre nas, on je jedinstvena ličnost koja nam nikada ne pripada u potpunosti. Ljubav je najčvršća spona koja vezuje ljude, a ljubomora je najlakše ubija. Partner koji želi slobodu, a nema je, vremenom će početi da preispituje svoje emocije, život, svakodnevicu i želeće nešto da promeni. Koliko brzo, to zavisi od ličnosti. Ljudi koji odluče da uđu u brak ili ozbiljnu vezu trebalo bi da imaju barem osnovnu predstavu o tome šta partner misli o nekim bitnim, životnim stavrima, u koje spada i sloboda u emotivnom odnosu. Međutim, ne postoje garancije, ljudi se menjaju, menjaju se okolnosti, potrebe, navike. Zbog toga ljubav jeste veliki izazov, ostati zajedno uprkos problemima, savladati sve teškoće i nastaviti zajedno. Problemi su neminovni, ali i rešivi, potrebno je ponekad biti tolerantan, ponekad napraviti kompromis, ponekad preispitati želje i ciljeve. Potreba za slobodom se menja, pa samim tim i odnos, i, kako god na to da reagujete, jedno je sigurno - sputavanje i pokušaj kontrole sigurno će ubiti ljubav. Sa druge strane, potreba za pripadanjem jedna je od najvažnijih ljudskih potreba, i to ne samo jednom čoveku ili ženi. Ljudi žele svoj krug prijatelja, poznanika, nije dovoljno biti samo emotivni partner, samo majka, samo drugarica. Sve uloge podjednako su nam važne i potrebne. Ljudi su nam neophodni za fizički, biološki, mentalni razvoj. Postoje potrebe u nama koje ni najidealniji partner na svetu ne može da zadovolji. To mogu samo drugi ljudi u našim životima. I to nema veze sa tim da ne volimo partnera, da ga lažemo ili nešto krijemo.
