Kao devojčica sam mislila da je normalno čistiti sobu punu krvi i stakla nakon roditeljske svađe. Uvek treba razgovarati o svađama, o teškim trenucima o životu i o samoubistvu, naravno. Mnogo je "sramote", neznanja, skrivanja oko samoubistva, ono je i dalje tabu tema. Ono može da dođe nakon 20 godina pripreme ili u trenu. Moja divna sestra Margo se ubila, a ja i svi drugi su mislili da je srećna i da joj je fantastično u životu. Ubili su se i moj pradeda, prababa, deda (Ernest Hemingvej), praujak, ujak i nećak. To je krst naše porodice”
O tome sam govorila još pre desetak godina. Iako nisam svedočila tome, znam da su se nedopuštene stvari deševale. Videla sam to na mojim sestrama. Moj otac se menjao kad je pio. Posle četvrte čaše vina on više nije bio isti čovek, preplavio bi ga mrak. Tada bi seksualno napadao moje dve setre",
"Mnogi ga ljudi pogrešno doživljavaju. Ne mislim da je moj deda pisao zahvaljujući tome što je pio i živeo teškim životom. On je postao veliki pisac zato što je toliko mnogo radio na tome i trudio se oko toga. Nikada nije pisao pijan, to je bilo njegovo pravilo. Postojale su svakakve spekulacije i priče oko toga zašto se ubio, ali ja sam sigurna da je zbog toga što više nije mogao da piše. Ako si pisac, i ne možeš više da pišeš … šta dalje"
Ponekad sam mislila da sam ja sledeća na redu koja će se ubiti. Posle mnogo muke i ličnih stradanja i problema shvatila sam da ako možete učiniti da budete potpuno prisutni u sadašnjosti, onda možete i napredovati i pishički rasti",
( Superžena )
