Nenad Radulović: Leptir koji je umeo da se smeje

Nikad zaboravljeni muzičar i šoumen Nenad Radulović u svojim pesmama još živi kao Neša Leptir, a iako je preminuo u trideset prvoj godini, za to kratko vreme uspeo je svojim umetničkim i ljudskim senzibilitetom da obeleži čitavu dekadu koja se i dan-danas smat

- Neša je bio čovek koji nije imao potrebe da koristi bilo kakav stimulans. Energija je izvirala iz njega –
- Dane je provodio sa društvom koje je koristilo razne vrste stimulansa, ali on za tim jednostavno nije imao potrebe. Nikad se nije napijao. Popio je svoju prvu čašicu pića sa 27 godina i ni u čemu nije preterivao, osim u humoru. Njegov izražaj uvek je bio na granici poezije i proze. Voleo je baladu, tugu i živeo je s njom. I tuga i sreća kao osećanja iziskuju suze. Kod Neše sve se preplitalo, kao kod klovna. Bilo mu je zabranjeno da bude tužan i uvek se očekivalo da vas nasmeje. Bio je isti i na sceni i privatno. Njegova energija sve nas je držala. Zalivala nas je kao što voda zaliva cvet da bi mogao da raste. Kad je te vode nestalo, svet je počeo da se suši –

- Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da me odvede u posetu deci ometenoj u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!

Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana pa je jednom u Domu sindikata, dok je pevao Natašu, u stihu ostao je ključ od stana, uzviknuo: Ej, mama, ključ je kod komšinice . Svi su počeli da se smeju misleći da je u pitanju šala, a ja sam pokrila lice rukama. Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: Ma, biće para, a onda bi dolazio kod mene da mu dam dve crvene –

Svako od nas neku svoju priču ima
Što u tami tišti, a puteve bira
Samo kad je hladno, kad umori zima
Slutimo je tužni na krilu leptira

- Veoma mi je smetalo što se pričalo da je umro od droge, pio... A on je tek u dvadeset sedmoj godini popio prvu čašicu. Imao je karcinom na levom testisu koji je kasnije metastazirao na mozak –

- Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji. Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je sa krošnji drveća pod prozorom, poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je tamo, posle, ali znam da on zna –



Piše: Igor Karanov